Eng

Nove prilike za poslove u oblasti proizvodnje i reciklaže baterija

Vreme čitanja: 3 min

Od pojave „zelenih politika“ svedočili smo mnogim promenama na polju javnih politika, tj. njihovom usklađivanju sa potrebama smanjenja emisije štetnih gasova i smanjenja zagađenosti. Kada govorimo o proizvodnji, spisak industrija koje bi već danas mogle da počnu sa promenama „ka zelenom“ je veoma dug, a jedna od prioritetnih jeste proizvodnja baterija.

Ono što ekonomske predikcije govore o ovoj grani proizvodnje jeste da će ona zasigurno rasti kao produkt mnogobrojnih faktora. Na prvom mestu to je sama potražnja za njima kako na nivou EU, tako i ostatku sveta, te se procenjuje da će tržište proizvodnje baterija u svetu dostići vrednost od 56 milijardi dolara do 2024. godine. Međutim, sam rast postojeće proizvodnja ne treba previše da plaši s obzirom da je plan da se proizvodnja zastarelih i neekoloških nikl-kadmijumskih i olovnih baterija zameni proizvodnjom litijumskih koje su po svim parametrima daleko efikasnije i manje štetne od drugih tipova. To će upravo predstavljati veliku razvojnu šansu za one države koje mogu da eksploatišu i prerađuju rudu litijuma za potrebe proizvodnje.

Srbija predstavlja jedno od najznačajnijih ležišta litijuma na svetu. Samo na iskopavanju ruda litijuma širom zemlje može se angažovati nekoliko hiljada radnika na dug vremenski period. Pri tom ne govorimo samo o prostoj radnoj snazi, već i o tehnolozima, inženjerima, mašinski inženjerima i drugim profesijama koje bi ti poduhvati obuhvatili. Pored toga na teritoriji Srbije već postoje kompanije koje se bave proizvodnjom litijumskih proizvoda, konkretno baterija. Naime, fabrika ElevenEs u Subotici se bavi proizvodnjom litijum-gvožđe-fosfatnih (LFP) baterija, a upravo LFP tehnologija postaje sledeća velika stvar u masovnoj upotrebi baterija. I kompanija InoBat najavila je gradnju svoje gigafabrike u Ćupriji, projekat koji će implementirati rešenja za skladištenje energije (ESS), kao i proizvodnju baterija za električna vozila (EV) i postrojenja za reciklažu u skladu sa InoBat-ovom C2C platformom za cirkularni razvoj lanca vrednosti.

„Izabrali smo Ćupriju kao drugu InoBatovu lokaciju u CIE zbog njene gostoljubive lokalne zajednice i praktične i proaktivne opštinske vlasti. Još jedan veliki plus za Ćupriju je potencijal za zajednički razvoj sopstvene energetske pametne mreže i električne energije iz obnovljivih izvora za sopstvenu potrošnju“, izjavio je Marian Bocek, izvršni direktor InoBata.

Samo bogatstvo rudom litijuma i velikim razvojnim šansama koje Srbija nudi drastično povećava šansu za ogromnim investicijama kojima bi zemlja mogla biti „pogođena“. Niski transportni troškovi dopremanja rude, mali porezi, široke državne subvencije kao i mogućnosti proizvodnje na teritoriji Srbije predstavljaju idealnu pirliku za neke od od automobilskih giganata da proizvodnju svojih elektro motora i rezervnih delova presele u Srbiju, a ako tu uključimo i proizvodnju baterija za mobilne telefone i računare/laptopove, nekih od IT giganata, razvojne šanse i mogućnosti zaposlenja kvalifikovane i nekvalifikovane radne snage su nezamislive.

Sa druge strane, pored proizvodnje baterija, dobar deo Evrope i sveta ima problem sa odlaganjem i reciklažom postojećih baterija, koje su mahom nikl-kadmijumskog ili olovnog tipa, materijala koji su izuzetno neekološki. Najveći problem u odgovarajućem tretmanu ove vrste otpada su baterije koje se koriste u domaćinstvima, što je slučaj u celom svetu imajući u vidu procene da 95% nerecikliranih baterija potiče upravo „iz kuće“. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji godišnje na otpadu završi u proseku oko 1.900 tona istrošenih baterija i akumulatora, od čega najveći deo čine olovne baterije.

Trenutni podsticaji koji se daju operaterima za reciklažu i ponovnu upotrebu iskorišćene elektronske opreme su izuzetno mali. Ukoliko tu uključimo činjenicu da malopre pomenuti podaci agencije ne obuhvataju domaćinstva, a da prema nezvaničnim procenama svaki građanin Srbije godišnje iskoristi oko kilogram baterija, koje nakon upotrebe završavaju u komunalnom otpadu ili na divljim deponijama, odakle se „vraćaju“ kroz lanac ishrane, potrebe za reciklažom istrošenih baterija predstavljaju nužnu potrebu.

Nezvanične procene su da okvirni troškovi recikliranja baterija na razvijenim tržištima iznose 2,68 miliona dolara godišnje, dok bi u Srbiji oni mogli biti 50% niži zbog nižih cena rada i drugih resursa koje bi bili na raspolaganju investitorima. Stoga, postrojenja za reciklažu mogu predstavljati dodatni poduhvat koji bi doneo ekonomsku i ekološku korist, pre svega Srbiji, a onda i drugim zainteresovanim stranama.

Povezani Članci

Najnovije

Scroll to Top