Zaklonjena od urbanog razvoja i poljoprivrede, mnoga arheološka nalazišta iz antičke Grčke danas su postala nenamerna utočišta za biljni i životinjski svet.

U 1.500 godina staroj, preinkanskoj piramidi, okruženoj užurbanim ulicama Lime u Peruu, mali sivo-braon gekoni skrivaju se u pukotinama zidova, hraneći se paucima i insektima.

Gekon u pukotinama

Ovaj gušter, poznat kao limaški gekon sa listolikim prstima, autohtona je vrsta obalske pustinje oko peruanske prestonice, objašnjava Alehandra (Ale) Arana. Međutim, danas tim sušnim predelom dominiraju moderne zgrade i prometne saobraćajnice. Kako je njegovo prirodno stanište drastično smanjeno, populacija gekona svedena je na nivo kritično ugrožene vrste.

Arana ističe da ovi gušteri gotovo isključivo žive oko huaka – prehispanskih svetih spomenika rasutih širom Lime – poput piramide Huaca Pucllana. Ta arheološka nalazišta spadaju među retka mesta na kojima je očuvan izvorni pustinjski ekosistem ovog dela Perua.

„To su praktično jedini delovi prirodnog pejzaža koje još možemo da pronađemo u ovom području“, kaže za BBC Arana, koja je počela da proučava gekone još kao studentkinja na Nacionalnom univerzitetu San Markos u Limi, a danas je doktorand na Univerzitetu u Edinburgu.

Gekoni nisu jedine vrste koje pronalaze utočište među ruševinama. U Italiji, retke orhideje cvetaju oko etrurskih nekropola. U Delfima, antičkom grčkom religijskom centru, istraživači su pronašli, kako veruju, novu vrstu puža – dugu svega dva milimetra – za koju se sumnja da živi isključivo na tom području. Poslednjih godina u Maču Pikčuu identifikovane su i dve nove vrste guštera, koje su nekada možda imale šire rasprostranjenje, a danas uživaju relativno netaknute uslove drevnog svetilišta.

U nekim slučajevima potvrđeno je da biljke i životinje napreduju upravo na mestima antičkih mitova i legendi – od Odisejevog hrasta do Sokratove kukute – što ukazuje na zapanjujuću povezanost koja traje milenijumima.

Širom sveta, arheološka nalazišta često su decenijama, pa i vekovima, bila zaštićena zbog svoje kulturne vrednosti. Izuzeta od urbanizacije i intenzivne poljoprivrede, mnoga su vremenom postala nenamerna sigurna utočišta za biljni i životinjski svet. Danas, u trenutku kada biodiverzitet globalno opada, nova istraživanja pokazuju koliko je priroda duboko integrisana u kulturne lokalitete – i kako očuvanje ovih izuzetnih istorijskih mesta može doprineti zaštiti retkih vrsta.

„To je funkcionalni deo arheološkog pejzaža“, kaže Panajotis Pafilis, profesor biodiverziteta životinja na Nacionalnom i Kapodistrijskom univerzitetu u Atini, koji je predvodio nedavno istraživanje divljeg sveta na 20 grčkih lokaliteta kulturnog nasleđa.

„Ključna reč ovde je – pejzaž. Ne samo arheološko nalazište ili ekosistem.“

Fragmentisana staništa

Ljudske aktivnosti su „ozbiljno izmenile“ oko 75% kopnene površine planete, sa velikim negativnim posledicama po biljni i životinjski svet, navodi se u izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2025. godine. Populacije kičmenjaka smanjene su za 73% od 1970, dok se gotovo dve od pet biljnih vrsta suočavaju sa rizikom od izumiranja.

Ovi trendovi vidljivi su i na lokalnom nivou. U Grčkoj, gde je više od 21% vrsta ugroženo, promene u korišćenju zemljišta predstavljaju jedan od najvećih pritisaka na divlji svet, kaže Panajota Maragu, direktorka zaštite prirode u WWF Grčka. Staništa su sve fragmentisanija, dok klimatske promene dodatno pogoršavaju situaciju povećanjem učestalosti požara, poplava i drugih ekstremnih pojava.

„Većina tih pritisaka, ako ne i svi, povezani su sa ljudskim aktivnostima“, ističe Maragu.

Arheološka nalazišta, međutim, često su ostala relativno neizmenjena dok se pejzaž oko njih menjao. Upravnici lokaliteta nastoje da očuvaju prirodno okruženje, čineći ih pogodnim za raznovrstan životinjski svet. Mnoge grčke arheološke lokacije čuvaju se još od 19. veka.

„One su, naravno, bile namenjene zaštiti starina, a ne biodiverziteta. Ali skoro dva veka predstavljaju dobro zaštićen prostor“, kaže Pafilis.

„To je, u većoj ili manjoj meri, stabilno okruženje.“

Arke biodiverziteta

Kako bi se bolje razumela veza između istorijskih lokaliteta i prirode, grčka vlada je 2022. godine pokrenula istraživački projekat Biodiverzitet na arheološkim nalazištima. Tokom dve godine, 49 stručnjaka za biljke i životinje proučavalo je 20 lokaliteta koji obuhvataju različite epohe grčke istorije.

Na svim tim mestima potvrđeno je prisustvo 4.403 vrste – što čini oko 11% ukupnog poznatog biodiverziteta Grčke, koncentrisanog na svega 0,08% teritorije zemlje.

„To znači da, bilo da štitite starine ili biodiverzitet, čak i ove male površine u praksi funkcionišu kao centri utočišta za biodiverzitet“, kaže Pafilis.

Za biologe, rad na arheološkim nalazištima bio je uzbudljiv, ali i izuzetno osetljiv. Dok Pafilis obično prevrće kamenje tražeći guštere, entomolozi često kopaju rupe za zamke za insekte. „Ne možete doći na Akropolj sa pijukom i početi da kopate“, kaže on.

Jedno od ključnih otkrića bilo je da arheološka nalazišta često imaju gušće populacije životinja nego okolna područja. U Mistri, vizantijskom gradu iz 13. veka, pronađeno je šest od sedam vrsta guštera endemskih za Peloponez – više nego u zoni od jednog kilometra oko lokaliteta.

Biljke, prema rečima botaničara Teofanisa Konstantinidisa, suočavaju se sa više prepreka. Vegetacija se često uklanja oko ruševina, ali obilje vrsta pokazuje koliko su ovi prostori vredni. Selektivna seča i smanjena upotreba herbicida, kaže on, značajno bi pomogli biljnom svetu.

Zašto svi pričaju o plavom medu? Trend koji je osvojio društvene mreže

Istraživanje je pokazalo i kako su ljudi oblikovali ova okruženja. U Nikopolisu, rimskom nalazištu u zapadnoj Grčkoj, Konstantinidis je pronašao uzorak trave za koju sumnja da potiče iz centralne Azije i Anadolije, a koja ranije nije bila zabeležena u Grčkoj. Pretpostavlja da je biljka mogla stići sa ljudima još u rimsko ili vizantijsko doba – ili pak mnogo kasnije, sa savremenim turistima.

U Atini je projekat razotkrio i dugogodišnji mit o biljci za koju se verovalo da raste isključivo oko Akropolja – detaljna analiza pokazala je da je reč o varijaciji uobičajenog žbuna. U Dodoni, gde mitologija kaže da je Odisej slušao glas Zevsa kroz sveti hrast, pronađeni su hrastovi stari više vekova, što može ukazivati na kontinuitet ovih stabala još od antičkih vremena.

„Hrastovi su i dalje deo arheološkog prostora – i dalje živi“, kaže Konstantinidis.

Na nekoliko lokaliteta pronađena je i kukuta, biljka kojom je pogubljen filozof Sokrat. U Epidauru, gde se nalazi svetilište Asklepija, boga medicine, zabeležene su asklepijske zmije – neotrovne zmije koje se i danas pojavljuju u simbolima medicine. U Delfima, mitskom središtu sveta, primećen je kratkoprsti zmijar, ptica grabljivica.

„Mi smo evolucija ljudi koji su živeli ovde pre nekoliko vekova“, kaže Konstantinidis.

„Isto važi i za biljke i životinje. Postoji kontinuitet.“

Foto: Freepik