Postoje putovanja na koja ideš da se odmoriš, i postoje ona na koja ideš da proveriš da li ti pluća rade na 100 odsto kapaciteta, da li ti mišići rade onako kako si planirao, da li si spreman da se odrekneš komfora i da li tvoja ekipa može da preživi opaske poput „Još koliko do kraja?”, „Evo odmah iza ugla”, „Ma kakva kiša”? Mi smo, naravno, izabrali ovo drugo.

Dolomiti su jedan od najspektakularnijih i najprepoznatljivijih planinskih masiva na svetu, smešteni u severoistočnoj Italiji (u južnim krečnjačkim Alpima). Zbog svoje izuzetne prirodne lepote, jedinstvenih pejzaža i geološkog značaja, uvršteni su 2009. godine na UNESCO-ov popis prirodne baštine. Nazvani su po francuskom geologu Deodatu Grateu de Dolomijeu, koji je krajem 18. veka otkrio da je stena od koje su sačinjeni zapravo dolomit – posebna karbonatna stena bogata kalcijumom i magnezijumom.

Dani na Dolomitima ne teku, oni su čudesni i neuhvatljivi pa samim tim nije lak zadatak sažeti sve te lepote u jedan tekst. Da se prenese kompletan utisak teško, ali da se približi lepota i osećaj, možemo da pokušamo. Gde god da se zaputiš s jedne strane prostiru se veličanstveni vrhovi, šume, potoci, jezera, a s druge strane ko drugi nego horda turista znatiželjna da otkrije šta sve to kriju Dolomiti.

Mi smo ona malo drugačija, horda, planinarska (PD Krug) spremna na sve, od neumornih pešačenja, uzajamnih motivisanja i razmene poučnih priča, do kukanja nad usponom i deljenja baklave (da, da, naša planinarka iz kluba je ponela pleh).

Priroda nam je dala sve: sunce koje topi , vetar koji testira aerodinamiku jakni, i kišu koja nas je podsetila da planina uvek vodi 1:0. Ruku na srce, priroda nije tu da bismo je „osvajali“ već da bismo je poštovali, čuvali i sačuvali netaknutu za buduće naraštaje, vraćajući joj svaki gram pažnje.

Od snežnih vrhova do golih planina: Kako se menja lice jedne zemlje u Evropi?

Lago di Sorapis

Avanturu započinjemo usponom do jezera Sorapis (Lago di Sorapis). Jezero je smešteno u podnožju istoimenog masiva u Italiji, na nadmorskoj visini od oko 1.923 m i predstavlja jedno od najspektakularnijih prirodnih dragulja na Dolomitima. Na svim mogućim fotografijama ovog lepotana ističe se intenzivna tirkizno plava boja od tzv. glečerskog brašna koje se sliva sa oklonih stena. Do njega možete samo „tabananjem“ ili helikopterom ako vam je to draže.

Staza vodi kroz magične šumske i stenovite predele, ali nemojte da vas prevari idiličan početak, jer ima tu i onih delova sa osiguranim prelazima, sajlama i stepenicama iznad ambisa gde se tačno vidi ko ima strah od visine, a ko se samo pravi hrabar.

Vreme je već prvog dana bilo u stilu ‚‚hoću-neću“ malo sunce, malo vetar koji te produva do kostiju. Ipak, pogled na Sorapis utiče da zaboravite i kako se zovete, a kamoli na to koliko je kilometara iza vas i koliko su otekli tabani.

Kupanje u jezeru je zabranjeno na šta će vas upozoriti i sam znak pred jezerom. Uz malo sreće uspećete da pronađete kutak iz kojeg ćete napraviti divne fotografije, jer Sorapis, kao i ostale lepote Dolomit, privlače veliki broj turista. Tako ćete, kako na samom jezeru tako i tokom pešačenja, susretati sa drugim grupama, pa čak i čekati kako biste se mimoišli…. Sreća naša pa sada imamo AI da obriše sve što ne doprinosi idealnom kadru.

Tre Cime di Lavaredo

Tre Cime di Lavaredo su vizuelna ikona Dolomita. Tri monumentalne, vertikalne stene koje se oštro izdižu iz dolomitskih livada. Spadaju među najpoznatije vrhove Alpa i poznati su po svojim tornjevima sličnog izgleda. Vrhovi su građeni od dolomita, vrste sedimentne stene koja se odlikuje svetlom bojom i slojevitom strukturom. Najviši među njima je Cima Grande – 2.999 mnv, zatim sledi Cima Ovest – 2.973 mnv i najniži Cima Piccola – 2.857 mnv.

Dok su oni strašni vrhovi na skoro 3.000 metara rezervisani za ozbiljne alpiniste i profesionalce, mi ostali „smrtnici“ imamo donekle pitomije staze. Doduše, poduže kružne i sa dosta uspona, ali i prelepim krajolicima.

Tokom uspona uhvatilo nas je jako nevreme, brže nego što ti treba da izgovoriš ‚‚gde mi je kabanica?”. Ovo je bio onaj momenat kad najviše na svetu voliš što si planinar i što avantura dobija pravi smisao te reči. Vetar, kiša, a temperatura u konstantnom opadanju, dakle, jedan standardan dan na planini.

U tim trenucima vidiš pravu snagu kolektiva: nema panike, samo sinhronizovano oblačenje svega suvog što imaš u rancu, međusobno bodrenje i smeh u stilu – „Ma ovo je samo na oblak“. Kamo lepo sreće da je tako bilo. Priroda nam je pokazala svoju moć u punom sjaju i podsetila nas da su ljudi ovde samo prolaznici, gosti koji moraju da pokažu strahopoštovanje. Kada je nevreme prošlo, oblaci su se razmakli i zaista pokazali prizor koji se urezuje u mrežnjaču zauvek – pogled na Tri vrha i jezero Laghi dei Piani.

Cinque Torri

Za kraj, totalni kontrast divljini i jedna najskromnije rečeno fascinantna kamena formacija Cinque Torri (Pet kula). Međutim, ovo nije samo vizuelni spektakul, ovo je istorijski čas pod oblacima uživo.

Tokom Prvog svetskog rata ovde se nalazio italijanski artiljerijski štab. Dok hodaš kroz autentične rovove, osmatračnice i uklesane položaje u steni, shvatiš svu apsurdnost ratovanja u ovakvim surovim uslovima. Svi ti gorostasi izdaleka podsećaju na građevine iz nekih potpuno drugačijih kultura poput indijskih hramova. Na trenutke se zapitaš da li je prizor pred tobom isklesan od strane ljudske ruke, građen u neka davna vremena, a zapravo shvatiš da bolji umetnik od prirode ne postoji.

Od mora do planina: Ubrzano raste potražnja za zelenim odmorom

Lepota i primamljivost ovih stena su raj za penjače koji obožavaju vertikalne izazove, ali okolne staze su skroz pitome i dostupne svima nama koji više volimo tlo pod nogama. Takođe, uvek imate i opciju žičare koja vas vodi direktno do vrha i planinarskog doma gde možete uživati u savršenom pogledu uz piće.

I za kraj poruka: Dolomiti se ne osvajaju. Dolomiti osvoje tebe, oni te prigrle, izbombarduju kišom, testiraju ti izdržljivost, napune ti dušu tirkiznom bojom i puste te nazad, ali pod uslovom da poneseš svoje smeće sa sobom i da obećaš da ćeš se vratiti još mudriji i ponizniji pred veličinom planine.

Za sam kraj ostaje ono najvažnije, slatko kao Jadrankine baklave, a to je ekipa koja sa tobom deli sve ove trenutke, i poznati i nepoznati ljudi, oni od kojih mnogo toga naučiš. Kad se spustiš sa planine shvatiš da si i od ljudi, koliko i od prirode, poneo neka nova iskustva. Bogatiji si za nova prijateljstva i nove vidike, i samim tim za čitav jedan novi svet. Planinarsko društvo, posebna sorta ljudi, to vam potpisujem.

Foto: Odrzime