Vest iz Rusije vratila je u javnost bolest koju smo odavno smestili u srednji vek. Ali kuga nikada nije nestala. Bakterija koja je promenila istoriju i dalje kruži prirodom, među glodarima i buvama – i čeka svoj trenutak da pređe granicu između životinjskog i ljudskog sveta.

Postoje bolesti koje zvuče kao da pripadaju prošlosti. Kuga je jedna od njih. Samo što nije. Početkom oktobra 2026. smrt 28-godišnje laboratorijske radnice u Irkutsku, u Sibiru, pokrenula je strah od mogućeg slučaja plućne kuge. Žena je radila u Institutu za istraživanje kuge, a nakon njene smrti određeni broj ljudi koji su bili u kontaktu sa njom stavljen je pod nadzor. Bolnica u kojoj je lečena takođe je bila pod karantinskim merama. Ali najvažnija informacija je ona koja je manje dramatična od naslova: kuga za sada nije potvrđena.

Ruske zdravstvene vlasti saopštile su da nema dokaza da je žena bila zaražena bakterijom Yersinia pestis, niti da postoji veza sa radom u laboratoriji. WHO je saopštio da nema potvrđenih slučajeva kuge u Irkutsku i da je globalni rizik veoma nizak. Ipak, slučaj je dovoljan da podseti na nešto što smo možda zaboravili: kugu nismo pobedili. Samo smo naučili da je držimo pod kontrolom.

Bolest koja je ubila milione nije nestala

Kugu izaziva bakterija Yersinia pestis. Ona nije nastala u laboratoriji, niti je čovek njen prirodni domaćin. Bakterija normalno kruži među malim sisarima i njihovim buvama. Čovek se u taj lanac uključuje slučajno – ujedom zaražene buve, kontaktom sa zaraženim životinjama ili njihovim tkivima, a kod plućne forme i udisanjem infektivnih čestica.

Drugim rečima, kuga nije samo priča o čoveku. Ona je priča o ekosistemu. I upravo je to deo koji često nestane iz priče o Crnoj smrti. U 14. veku kuga je postala sinonim za katastrofu. Crna smrt je između 1347. i 1350. prošla Evropom i odnela desetine miliona života. WHO navodi procenu od više od 50 miliona umrlih u Evropi. Pre nje je čovečanstvo prošlo kroz Justinijanovu kugu, a krajem 19. veka počela je i treća velika pandemija, koja se iz Azije proširila širom sveta.

Ljudi su vekovima pokušavali da objasne šta se događa. Nisu znali za bakterije, nisu znali za mikroskopske organizme, nisu znali za vektore bolesti, nisu znali da između pacova, buve i čoveka postoji čitav lanac koji omogućava pandemiju. Danas to znamo, ali bakterija je i dalje tamo.

Kuga nije samo „bolest iz prošlosti“

Danas kuga više ne izgleda kao srednjovekovna pošast. Ako se na vreme prepozna, leči se antibioticima. Savremena medicina je potpuno promenila ishod bolesti. WHO navodi da rana dijagnoza i terapija mogu spasiti život, dok nelečena plućna kuga može da bude smrtonosna veoma brzo.

Ali upravo zato što danas imamo antibiotike, lako je steći pogrešan utisak da je problem rešen. Nije. Kuga je i dalje endemska u pojedinim delovima sveta. Od 2019. do 2025. najveći broj prijavljenih slučajeva dolazio je iz Demokratske Republike Kongo i Madagaskara, a bakterija ne mora da bude prisutna među ljudima da bi postojala.

Može da bude tamo gde je mnogo manje vidimo: u prirodi – u glodarima, buvama, zemljištu i staništima u kojima se održava njen prirodni ciklus. I zato je priča o kugi istovremeno i priča o tome koliko malo kontrolišemo svet oko sebe.

Šta ako se promeni prirodni lanac?

Kada govorimo o klimatskim promenama, često mislimo na temperature, suše, poplave, požare i topljenje leda. Mnogo ređe govorimo o tome da se sa promenom klime menjaju i uslovi života drugih vrsta.

Menjaju se njihova staništa, menja se dostupnost hrane, menja se brojnost pojedinih populacija, menja se geografija njihovog kretanja, a sa njima mogu da se pomeraju i paraziti i mikroorganizmi koje nose.

Jedno istraživanje objavljeno 2026. modeliralo je kako bi klimatske promene mogle da utiču na buduću rasprostranjenost ljudske buve (Pulex irritans), jednog od poznatih vektora zoonotskih patogena, uključujući Yersinia pestis. Modeli su ukazali na mogućnost pomeranja pogodnih područja ka višim geografskim širinama, uključujući delove Evrope, Azije i Rusije. To nije prognoza budućih epidemija, ali jeste upozorenje koliko se distribucija vrsta može promeniti sa klimom.

I tu kuga postaje mnogo više od priče o jednoj bakteriji. Postaje priča o One Health principu – ideji da zdravlje ljudi ne može da se odvaja od zdravlja životinja i zdravlja ekosistema, jer granica koju smo nacrtali između čoveka i prirode postoji na papiru. U stvarnosti – ne baš.

Čovek nije vlasnik ekosistema

Najzanimljivija stvar u istoriji kuge možda nije koliko je ljudi umrlo, već koliko je dugo trebalo da shvatimo da čovek nije izolovan sistem. Naša istorija bolesti je istorija kontakta. Sa životinjama, vodom, hranom, insektima, zemljištem, drugim ljudima, mikroorganizmima koje ne možemo da vidimo. Kuga je to pokazala na najbrutalniji mogući način.

A danas imamo znanje koje srednjovekovni čovek nije imao. Imamo antibiotike, laboratorije, epidemiologiju, genetsko sekvenciranje i globalne sisteme nadzora. Imamo mogućnost da bolest otkrijemo mnogo pre nego što bi mogla da izgleda kao ono što je izgledala pre 700 godina. Ali imamo i planetu koja se menja. Imamo sve veći pritisak na prirodna staništa, promene u distribuciji životinja i insekata, klimatske promene i sve intenzivniji kontakt ljudi sa divljim životinjama.

Foto: Magnific/DC Studio