Održivost i briga o životnoj sredini za Uroša Budimirovića, menadžera primarne proizvodnje i energetike u kompaniji HEINEKEN Srbija, nikad nisu bile samo poslovna tema, već deo ličnog pogleda na svet koji je pratio i njegovu karijeru. Zato mu posebno odgovara današnja uloga, u kojoj je takozvano „zeleno razmišljanje“ suština posla, a efikasno korišćenje vode i energije deo svakodnevnih odluka. U novom intervjuu u okviru serijala ESG PULS Uroš govori o odgovornosti koju kompanije i njihovi zaposleni imaju prema sredini u kojoj žive i rade, konkretnim rešenjima za energetsku efikasnost i smanjenje ekološkog otiska, ali i o tome zašto industrija treba aktivno da učestvuje u pronalaženju odgovora na klimatske promene.
Moj posao i lična perspektiva
Da li ste u ovu oblast ušli s namerom, ili vas je posao doveo do nje, i šta vas je zadržalo?
Održivost nikad nisam doživljavao kao oblast u koju treba posebno “ući” – više kao način razmišljanja koji sam nosio i pre nego što je postao deo bilo koje uloge koju sam imao. Kroz karijeru u proizvodnji – procesno inženjerstvo, pakovanje, CAPEX projekte – to se prosto spontano ugradilo u posao, jer je svaka odluka o efikasnosti, potrošnji ili investiciji za mene prirodno uključivala i pitanje uticaja na okolinu. Danas vodim i Brewing&Utilities, gde su energija i voda doslovno brojevi koje pratim svakog dana, i to mi zapravo najviše i odgovara – konačno imam ulogu gde takozvano “zeleno razmišljanje” nije nešto uzgredno, već suština posla. Uz svest da pivara u kojoj radim posluje samom gradu, sa ljudima koji u njemu žive, uz leta koja su iz godine u godinu sve toplija a naselja oko industrijskih zona sve osetljivija, potrošnja vode i energije prestaje da bude apstraktan broj u izveštaju – postaje pitanje odgovornosti prema mestu u kojem živiš i radiš.
Održivost u kompanijama – praksa i uticaj
Kako održivost izgleda u vašoj kompaniji kada se spuste strategije i prezentacije u svakodnevni rad?
Kod nas to znači konkretne, merljive stvari: koliko energije i vode potrošimo po hektolitru piva, koliko toplote uspevamo da vratimo u proces umesto da je izgubimo, kako biramo opremu i CAPEX projekte. Radimo i prečišćavanje CO2 koji nastaje u procesu fermentacije i vraćamo ga nazad u proces gde god je to moguće, umesto da se jednostavno ispusti. Nedavno smo, na primer, kroz projekat toplotnih pumpi u sektoru Utilities pokazali da se energetska efikasnost i smanjenje otiska mogu postići bez kompromisa u kvalitetu i kontinuitetu proizvodnje. To je za mene prava slika održivosti – ne prezentacija sa ciljevima za 2030, već operater koji svake smene prati parametre i zna zašto su bitni.
Izazovi, kompromisi i put napred
Gde se najčešće sudaraju poslovni ciljevi i principi održivosti u praksi?
Najčešće na liniji brzina–troškovi–uticaj. Investicija koja smanjuje potrošnju energije ili vode često ima duži period povraćaja (ROI) nego neki drugi projekti, ili zahteva zaustavljanje proizvodnje radi ugradnje, što nosi i određeni trošak. Kod nas ovakve odluke nisu sporne i deo su jasne razvojne mape – naši E&W projekti se ne dovode u pitanje jer su tako pozicionirani. Sudar je pre svega u vremenu i prioritizaciji: koji projekat ide prvi kada su resursi ograničeni a ne da li održivost uopšte ima mesto u planu jer ona i jeste sastavni deo svakog našeg plana i akcije.
Šira slika i lični pogled
Šta biste poručili kompanijama koje održivost i dalje vide kao trošak, a ne kao deo dugoročne strategije?
Da su troškovi energije, vode i sirovina već sada previsoki da bi se održivost tretirala kao jedna od opcija, ali to je samo poslovni deo priče. Drugi deo je da gradovi u kojima proizvodimo već sada osećaju posledice klimatskih promena: sve toplija leta, sve veći pritisak na vodne resurse, na infrastrukturu, na ljude koji tu žive. Industrija koja u tim gradovima ima proizvodne pogone mora da bude deo unapređenja i rešenja. Ne treba da čekamo da regulativa ili tržište nešto promene – treba nam više kompanija koje žele da budu pioniri rešenja, dok još ima prostora da se bira a ne samo da se reaguje.
Foto: Teodora Budimirović
