Kućni ljubimci jednostavno ne žive dovoljno dugo. U njih ulažemo vreme, emocije, energiju i mnogo novca, sve vreme svesni da ćemo ih gotovo sigurno nadživeti.
Zato ne čudi što se, sa razvojem tehnologija kloniranja, sve veći broj ljudi interesuje za mogućnost stvaranja kopija svojih voljenih ljubimaca. Kada je ovca Doli rođena 1997. godine, to je označilo veliki naučni proboj u uspešnom kloniranju sisara. Od tada je kloniranje postalo ozbiljan biznis, a poznate ličnosti poput bivšeg NFL igrača Toma Brejdija i glumice Barbre Strejsand navodno su klonirale svoje pse.
To je podstaklo mnoge vlasnike kućnih ljubimaca da se zapitaju da li i njihovi mezimci mogu da budu „ovekovečeni“, prenosi Science Alert.
Pravljenje kopije posebnog ljubimca može delovati kao način da se sačuva snažna veza između čoveka i životinje, naročito jer njihov gubitak često ostavlja dubok emotivni trag.
Ali da li je kloniranje ljubimaca zaista dobra ideja?
Ne samo da je kloniranje izuzetno skupo, već nosi i potencijalne zdravstvene i etičke rizike za same klonove. Postoji i velika verovatnoća da klonirani ljubimac neće ličiti na original, ni po ličnosti, ni po ponašanju, a ponekad ni po izgledu.
Afrička kandžasta žaba bila je prvi kičmenjak uspešno kloniran još početkom šezdesetih godina. Od tada je kloniran niz vrsta, uključujući miševe, lasice, ovce, konje, pse, goveda i mačke. Osnovni princip kloniranja jeste stvaranje genetski identične kopije organizma. Kao što jednojajčani blizanci imaju isti genetski profil, tako su i životinjski klonovi genetski identični „roditeljskoj“ životinji od koje je uzet genetski materijal.
Proces kloniranja životinja naziva se somatski nuklearni transfer (SCNT). Genetski materijal se uklanja iz jedra telesne ćelije i prenosi u jajnu ćeliju kojoj je prethodno uklonjeno sopstveno jedro. Pod odgovarajućim uslovima, takva jajna ćelija može da se razvije u novi organizam, klon.
Kod kloniranja kućnih ljubimaca, tretirana jajna ćelija mora se implantirati u surogat ženku, koja zatim nosi trudnoću i rađa potpuno razvijenog klona. Iako biolozi eksperimentišu sa kloniranjem životinja već više od jednog veka, uspeh je i dalje ograničen. Čak i danas, stopa uspešnosti kloniranja iznosi svega oko 16 odsto.
Iako se često veruje da kloniranje znači dobijanje identične kopije ljubimca, stvarnost je znatno složenija. Da, klonovi su genetski identični, ali ponašanje pojedinačne životinje ne može se kopirati. Iako određene rase dele slične osobine, ličnost životinje oblikuju i njena životna iskustva i okruženje, koji utiču na način na koji se geni ispoljavaju.
Zbog toga, ukoliko nije moguće stvoriti potpuno iste uslove odrastanja, rutine, brige i okruženja, malo je verovatno da će se klon ponašati isto kao originalni ljubimac.
Čak se i fizički izgled kloniranih životinja može razlikovati od genetskog donora, zbog razlika u ekspresiji gena. To znači da boja krzna klona može biti drugačija. Na primer, genetski donor prve klonirane mačke, nazvane „CC“, bio je tigrasta mačka sa šarenim krznom, ali je klon imao smeđu dlaku.
Etika kloniranja kućnih ljubimaca
Kloniranje ljubimaca otvara i ozbiljna etička pitanja. Kućni ljubimci ne mogu da daju saglasnost za korišćenje svog genetskog materijala, ni pre ni posle smrti, u svrhu proizvodnje klonova. Ako se uzorci tkiva uzimaju od živog ljubimca za potencijalno buduće kloniranje, to može izazvati bol i stres, uz dodatni finansijski teret zbog mesečnih troškova kriogenog skladištenja uzoraka.
Iako kloniranje može biti korisno u očuvanju ugroženih vrsta ili u poljoprivredi, isto se ne može reći za kućne ljubimce. SCNT proces zahteva prikupljanje jajnih ćelija od ženki, što je invazivno i često uključuje hormonske terapije i hirurške zahvate. Trudnoća i porođaj takođe mogu biti rizični za surogat majke, gubitak trudnoće, urođene anomalije i uginuće mladunaca nisu retki, iako se slični problemi javljaju i u prirodnoj reprodukciji. Dobrobit donora jajnih ćelija i surogat ženki mora biti pažljivo razmatrana tokom celog procesa.
Postoje i potencijalni zdravstveni problemi kod kloniranih životinja. Jedna studija pokazala je da je 48 odsto kloniranih prasića uginulo u prvom mesecu života, dok su klonovi goveda imali problema sa mišićno-koštanim sistemom, uključujući hromost i probleme sa tetivama. Rani podaci su ukazivali i na povećan rizik od osteoartritisa, ali novija istraživanja sugerišu da to možda nije uvek slučaj. Kako broj klonova raste, razumevanje njihovog zdravlja se poboljšava, ali i dalje postoji mnogo nepoznanica.
Ako je vaš ljubimac imao genetske bolesti ili povećan rizik od određenih oboljenja, klon će te predispozicije naslediti. Zbog toga odluke o kloniranju zahtevaju pažljivo razmatranje dugoročne dobrobiti životinje. Cena je takođe veliki faktor, kloniranje obično košta više od 50.000 američkih dolara. Lako je zamisliti kako bi taj novac mogao biti iskorišćen za dobrobit većeg broja životinja, posebno onih u azilima koje očajnički traže dom.
U Ujedinjenom Kraljevstvu, komercijalno kloniranje kućnih ljubimaca trenutno nije dozvoljeno i smatra se oblikom eksperimentisanja na životinjama. Ipak, proces može započeti prikupljanjem tkiva donorske životinje i nastavljen uz pomoć laboratorija u inostranstvu, ukoliko finansijske mogućnosti to dozvole.
Naši ljubimci su važni članovi porodice. Kloniranje na prvi pogled može delovati kao savršeno rešenje da ih zadržimo uz sebe duže. Međutim, imajući u vidu sve izazove i potencijalne probleme, možda je daleko bolje da vreme, novac i emotivnu energiju uložimo u to da njihov život sa nama bude što srećniji i ispunjeniji. To je često i najlepše nasleđe koje voljeni ljubimac može da ostavi.
Foto: Unsplash/Anthony Persegol
