Upravljanje otpadom predstavlja jedan od ključnih izazova savremenog društva, a posebno je značajna u kontekstu reciklažnih dvorišta koja služe za prikupljanje i privremeno skladištenje različitih vrsta otpada. Iako se termin „reciklažno dvorište“ često koristi u Srbiji, zakonski okvir u našojj zemlji ne prepoznaje zvanično ovaj pojam, dok je u Hrvatskoj, na primer, on jasno definisan i zakonski regulisan.
Centar za sakupljanje otpada
U Srbiji ne postoji zvaničan pravni okvir koji prepoznaje termin „reciklažno dvorište“. Aktuelni Zakon o upravljanju otpadom reguliše upravljanje otpadom, ali ne pruža jasnu definiciju ovog koncepta. Umesto toga, koristi se termin „centar za sakupljanje otpada“, koji označava mesto određeno odlukom lokalne samouprave na koje građani mogu donositi različite vrste otpada, uključujući i kabasti i opasni otpad iz domaćinstava.
Prema članu 5 ovog zakona, centar za sakupljanje otpada definisan je kao mesto na koje građani donose otpad poput nameštaja, bele tehnike, baštenskog otpada, kao i materijala pogodnog za reciklažu. Takođe, skladištenje otpada regulisano je članom 36, gde se propisuje da se otpad može privremeno čuvati u skladištima na mestu nastanka ili u centrima za sakupljanje, ali ne duže od 36 meseci.
U Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022–2031. godine planira se stvaranje mreže centara za sakupljanje širom zemlje. U prvoj fazi, svaka opština će imati bar jedan centar koji će služiti kao „reciklažno dvorište“ za prikupljanje otpada koji se ne sme odlagati u kontejnere za komunalni otpad. Međutim, iako se ovi centri često nazivaju reciklažnim dvorištima u javnosti, to nije zvanično priznato u zakonu.
Hrvatska ima jasno definisan koncept i zakonsku regulativu
Za razliku od Srbije, Hrvatska je jasno definisala termin „reciklažno dvorište“ u Zakonu o gospodarenju otpadom, koji je donet 2021. godine. Prema ovom zakonu, reciklažno dvorište je nadzirani i ograđeni prostor namenjen odvojenom prikupljanju i privremenom skladištenju manjih količina opasnog komunalnog otpada, reciklabilnog komunalnog otpada i drugih propisanih vrsta otpada.
Zakon takođe razlikuje „reciklažno dvorište za građevni otpad“, koje je namenjeno za razvrstavanje, mehaničku obradu i skladištenje građevinskog otpada. Upravljanje ovim dvorištima obavljaju trgovačka društva u vlasništvu lokalne ili regionalne samouprave, uz obavezu da bez naknade prime određene vrste otpada poput papira, metala, plastike, tekstila i opasnog komunalnog otpada.
Srbija u praksi samo koristi termin reciklažno dvorište
Iako zakonski okvir u Srbiji ne prepoznaje termin reciklažno dvorište, u praksi se taj termin koristi, posebno u javnosti. Najbolji primer je Centar za sakupljanje otpada u Novom Sadu, koji svojom građevinskom strukturom i funkcijom odgovara definiciji reciklažnog dvorišta prema hrvatskim propisima. Međutim, u zvaničnim dokumentima i pravnim aktima Srbije, ovaj termin se i dalje ne koristi.
Očigledna je potreba za usaglašavanjem prakse i propisa u Srbiji kako bi se termin reciklažno dvorište formalizovao u zakonskom okviru. Ovo bi omogućilo jasniju regulaciju i upravljanje otpadom, kao i lakšu primenu evropskih standarda u ovoj oblasti. Takođe je potrebno istražiti pravni osnov za otvaranje i funkcionisanje reciklažnih dvorišta, posebno u mestima kao što je Sremska Mitrovica, gde se planira izgradnja takvog objekta. Jedna od mogućnosti je korišćenje iskustava iz Hrvatske, koja ima jasno definisane zakonske okvire i praksu u upravljanju otpadom.
Iako se termin reciklažno dvorište koristi u svakodnevnoj komunikaciji u Srbiji, zakonski okvir još uvek ne podržava njegovu formalnu upotrebu. U međuvremenu, Hrvatska je uspostavila sveobuhvatan sistem koji omogućava lakšu primenu prakse upravljanja otpadom. Da bi Srbija postigla sličan nivo regulacije, potrebno je usvojiti podzakonska akta koja će formalizovati i unaprediti praksu reciklažnih dvorišta.
Piše: Borislav Despotović
Foto: Freepik
