Lideri EU raspravljaju kako da potvrde cilj smanjenja neto emisija za 90% do 2040. godine, a da pritom zaštite konkurentnost industrije i izbegnu nagle troškove za privredu i građane.

Na samitu u Briselu predloženo je da se ambiciozni cilj za 2040. „zaključa“, ali uz set uslova koji treba da obezbede realnu i pravednu tranziciju. Ključ je tzv. reviziona klauzula: mogućnost da se putanja prilagodi ako tehnološki napredak, cene energije ili geopolitičke prilike ne isprate planirani tempo dekarbonizacije. Nekoliko država traži i više fleksibilnosti kod korišćenja međunarodnih karbonskih kredita kako bi se smanjio pritisak na domaću industriju.

U pozadini je šire pitanje: kako ostati klimatski ambiciozan u trci sa SAD i Kinom, a da se ne izgube investicije, radna mesta i izvozna konkurentnost. Evropska komisija poručuje da je prelazak na čistu ekonomiju poslovna prilika — od energetske efikasnosti do razvoja domaćih lanaca vrednosti za baterije, obnovljive izvore i vodonik. Industrija, s druge strane, traži predvidiva pravila, stabilne cene energije i bržu dozvoljavanje infrastrukture.

Sporne tačke su raspodela tereta među sektorima i uloga prirodnih ponora ugljenika (šume i zemljište). Neke članice traže garancije da energetski intenzivne grane neće morati da ubrzavaju sopstvene redukcije ako LULUCF ne isporuči očekivane apsorpcije CO₂. Pominju se i ciljani izuzeci ili prelazni periodi za poljoprivredu i pojedine industrije, uz strožu kontrolu kako se fleksibilnosti ne bi pretvorile u trajna oslobađanja od obaveza, piše Reuters.

U praksi, EU je već ponegde „omekšala“ primenu delova zelenog paketa kako bi ublažila društvene i troškovne udare. To je podstaklo kritike da previše izuzetaka podriva kredibilitet politike. Zagovornici ambicije uzvraćaju da je investitorima najvažniji jasan i dosledan signal — bez čestih promena pravila.