Zaboravite Bermudski trougao: najnovija misterija Severnog Atlantika krije se duboko ispod ovog zagonetnog arhipelaga. Naučnici su otkrili neobičan sloj stene debljine 12,4 milje (oko 20 kilometara) ispod okeanske kore ispod Bermude. Ovakva debljina nikada ranije nije zabeležena ni u jednom sličnom sloju na svetu.
„Uobičajeno je da se ispod okeanske kore nalazi plašt“, rekao je vodeći autor studije Vilijam Frejzer, seizmolog sa instituta Carnegie Science u Vašingtonu. „Međutim, ispod Bermude postoji još jedan sloj, smešten ispod kore, unutar tektonske ploče na kojoj se ostrvo nalazi.“
Iako poreklo ovog sloja još nije u potpunosti razjašnjeno, on bi mogao da objasni dugogodišnju enigmu vezanu za Bermudu, rekao je Frejzer za Live Science. Ostrvo se nalazi na tzv. okeanskom izdignuću, području gde je okeanska kora viša u odnosu na okolinu. Ipak, ne postoje dokazi o aktivnom vulkanizmu koji bi to izdignuće stvarao, a poslednja poznata vulkanska erupcija na Bermudi dogodila se pre oko 31 milion godina.
Otkrivanje ove nove, ogromne „strukture“ sugeriše da je poslednja erupcija možda ubrizgala stene iz plašta u koru, gde su se one potom ohladile i učvrstile, formirajući svojevrsni „splav“ koji podiže okeansko dno za oko 500 metara.
Bermuda je dugo imala reputaciju misterioznog mesta, uglavnom zbog Bermudskog trougla, oblasti između arhipelaga, Floride i Portorika, gde je navodno nestao neuobičajeno veliki broj brodova i aviona (iako je ta reputacija u velikoj meri preuveličana). Prava misterija, međutim, jeste zašto uopšte postoji bermudsko okeansko izdignuće.
Lanci ostrva poput Havaja objašnjavaju se postojanjem tzv. vrućih tačaka u plaštu, gde se vreli materijal uzdiže ka površini i izaziva vulkansku aktivnost. Na mestu gde se takva tačka susreće sa korom, okeansko dno se podiže. Međutim, kada se tektonske ploče pomere i kora se udalji od vruće tačke, izdignuće obično vremenom nestaje.
Kod Bermude to nije slučaj. Iako tamo nema vulkanske aktivnosti već 31 milion godina, okeansko izdignuće i dalje postoji, kaže Frejzer. Postoje različite teorije o tome šta se dešava u plaštu ispod ostrva, ali na površini nema erupcija, prenosi Live Science.
Frejzer i koautor studije Džefri Park, profesor nauka o Zemlji i planetama na Univerzitetu Jejl, koristili su zapise sa seizmičke stanice na Bermudi, beležeći snažne zemljotrese širom sveta kako bi „snimili“ unutrašnjost Zemlje do dubine od oko 50 kilometara ispod ostrva. Analizirali su mesta gde su se seizmički talasi naglo menjali, što je otkrilo neobično debeo sloj stene, manje gustine u odnosu na okolni materijal.
Njihovi nalazi objavljeni su 28. novembra u časopisu Geophysical Research Letters.
„Još uvek postoji materijal koji je ostao iz vremena aktivnog vulkanizma ispod Bermude i koji verovatno doprinosi tome da se ovo područje zadrži kao uzvišenje u Atlantskom okeanu“, rekla je za Live Science Sara Maca, geološkinja sa Smith Collegea u Masačusetsu, koja nije učestvovala u istraživanju.
Njena sopstvena istraživanja vulkanske istorije Bermude pokazala su da su tamošnje lave siromašne silikatima, što ukazuje na poreklo iz stena bogatih ugljenikom. Analizom varijacija cinka u uzorcima sa Bermude, objavljenom u septembru u časopisu Geology, Maca je utvrdila da taj ugljenik potiče iz dubokog plašta. Verovatno je dospeo tamo još u vreme formiranja superkontinenta Pangee, između pre 900 i 300 miliona godina. To se razlikuje od onoga što se primećuje kod ostrva nastalih iznad vrućih tačaka u Pacifiku ili Indijskom okeanu, dodaje ona. Razlog može biti to što je Atlantik, koji se otvorio raspadom Pangee, znatno mlađi okean u poređenju s Pacifikom i Indijskim okeanom, koji su se nalazili na ivicama tog superkontinenta.
„Činjenica da se nalazimo u oblasti koja je nekada bila samo srce poslednjeg superkontinenta, mislim da je ključni deo priče o tome zašto je ovo mesto jedinstveno“, rekla je Maca.
Frejzer sada proučava i druga ostrva širom sveta kako bi utvrdio da li postoje slični slojevi poput onog ispod Bermude ili je ovaj arhipelag zaista jedinstven.
„Razumevanje mesta poput Bermude, koje predstavlja ekstreman primer, važno je da bismo razumeli i manje ekstremna područja“, rekao je Frejzer. „To nam pomaže da razlikujemo uobičajene procese koji se dešavaju na Zemlji od onih zaista ekstremnih.“
Foto: Unsplash/Kinø
