Pre četiri godine države sveta dogovorile su se da do 2030. godine zaštite najmanje 30 odsto kopnenih i morskih područja planete. Cilj poznat kao 30×30 trebalo je da bude jedan od važnih koraka u očuvanju biodiverziteta i ekosistema.
Nova procena pokazuje da svet trenutno ne napreduje dovoljno brzo. Oko 20 odsto kopna i svega 10 odsto okeana trenutno se vodi kao zaštićeno.
Još veći problem je što sama brojka ne govori dovoljno o stvarnom stanju. Nije svako područje koje je označeno kao zaštićeno u praksi jednako dobro očuvano.
Države će o napretku ka cilju 30×30 razgovarati na narednom samitu o biodiverzitetu, koji će biti održan u Jerevanu u Jermeniji. Do 2030. ostalo je još nekoliko godina, ali trenutni podaci pokazuju da će za dostizanje cilja biti potrebno značajno ubrzanje.
Neki regioni pokazuju da je napredak moguć
Globalna slika nije ohrabrujuća, ali postoje delovi sveta koji su napravili značajan pomak. Latinska Amerika trenutno ima zaštićeno 29 odsto kopnenih područja i 26 odsto mora. U Okeaniji je zaštićeno 24 odsto kopna, dok je zaštita mora dostigla čak 41 odsto.
Među pojedinačnim državama prednjače Sejšeli, gde je pod zaštitom 68 odsto kopnenog područja. Sa druge strane, Libija, Eritreja i Somalija još nemaju kopnena područja koja se računaju kao zaštićena u okviru ovog cilja.
Kada je reč o moru, Monako i Palau prijavljuju zaštitu svih svojih morskih područja. U brojnim drugim državama taj procenat je manji od jedan odsto. Ipak, čak i regioni koji su ostvarili najveći napredak uglavnom su još ispod ciljanih 30 odsto.
Ni ubrzanje možda neće biti dovoljno
Čak i u optimističnijem scenariju, u kojem bi države bez preciznih planova povećale svoje ambicije, svet verovatno ne bi dostigao 30 odsto do 2030. godine. Prema globalnoj proceni, u takvom scenariju zaštita bi mogla da obuhvati oko 29 odsto kopna i 26 odsto mora.
Zbog toga stručnjaci upozoravaju da je potrebno ubrzati postojeće napore, posebno u oblastima u kojima je napredak najsporiji.
Ipak, zagovornici cilja smatraju da ne treba odustati samo zato što se on trenutno čini teško dostižnim.
Brajan O’Donel, direktor organizacije Campaign for Nature, koja je učestvovala u izradi procene, smatra da odustajanje nije rešenje i postavlja pitanje šta bi bila alternativa cilju koji je već prihvaćen na međunarodnom nivou.
Okeani zaostaju najviše
Najveći jaz između obećanja i stvarnosti vidi se kada je reč o okeanima. Trenutno je zaštićeno oko 10 odsto svetskog mora, odnosno približno 35 miliona kvadratnih kilometara. Međutim, samo 3,5 odsto okeana smatra se potpuno ili veoma dobro zaštićenim.
Ako se posmatraju samo nacionalne morske vode, bez područja otvorenog mora koja nisu pod jurisdikcijom država, zaštita obuhvata oko 22 odsto.
Postojeće obaveze država mogle bi da povećaju globalni procenat zaštite mora sa 10 na svega 12 odsto.
Problem predstavljaju i slučajevi u kojima se postojeća zaštita smanjuje. Granice zaštićenih područja mogu biti sužene, pravila ublažena, a određene zone potpuno uklonjene sa liste zaštićenih prostora.
Jedan od primera je australijski Koralni morski park, gde je 2018. godine smanjen nivo zaštite na površini većoj od 740.000 kvadratnih kilometara.
Kada je priroda zaštićena samo na papiru
Pored pitanja koliko je prostora zaštićeno, postavlja se i pitanje koliko je ta zaštita stvarna. Neka područja kritičari nazivaju “parkovima na papiru”. Ona postoje na mapama i ulaze u zvanične statistike, ali u praksi ne pružaju dovoljno zaštite biljnim i životinjskim vrstama koje u njima žive.
Istraživanje koje je predvodila ekolog Ela Klausijus sa Univerziteta Tasmanije analiziralo je 552 morska zaštićena područja. Naučnici su posmatrali količinu ribe u tim područjima i upoređivali je sa očekivanim stanjem na lokacijama koje nisu pod zaštitom.
Rezultati pokazuju da, u najboljem slučaju, samo četvrtina postojećih morskih zaštićenih područja donosi značajne rezultate za očuvanje prirode.
Ako se isti obrazac primeni na druge morske ekosisteme, manje od dva odsto svetskog okeana moglo bi da bude zaista efikasno zaštićeno. To pokazuje koliko se zvanična statistika može razlikovati od stvarnog stanja u prirodi.
Da li je brojka postala važnija od same zaštite?
Tu se otvara još jedno važno pitanje. Da li države, u želji da dostignu 30 odsto, mogu početi da se fokusiraju na samu površinu zaštićenih područja, umesto na kvalitet zaštite?
Ovaj problem može se povezati sa principom poznatim kao Gudhartov zakon. Kada određena mera postane cilj, postoji rizik da se sistem prilagođava kako bi dostigao broj, umesto da se rešava problem koji je taj broj trebalo da predstavlja.
U slučaju cilja 30×30, to bi značilo da država može povećati površinu koja se vodi kao zaštićena, ali bez dovoljne kontrole onoga što se na tim područjima zaista događa.
Ela Klausijus smatra da cilj od 30 odsto i dalje ima vrednost jer državama daje jasan pravac i podstiče ih na akciju. Ipak, sama površina zaštićenog područja ne može da bude jedino merilo uspeha.
Važno je i koji ekosistemi su obuhvaćeni, koliko su zaštićene zone međusobno povezane i da li se poštuju prava i uloga starosedelačkih zajednica.
Drugim rečima, nije dovoljno znati koliko je prirode zaštićeno. Potrebno je znati i na koji način.
Cilj i dalje ima svoju svrhu
Uprkos problemima, deo stručnjaka smatra da cilj 30×30 treba zadržati. Stiven Gilbo, bivši ministar životne sredine i klimatskih promena Kanade, smatra da konkretni ciljevi imaju važnu ulogu jer državama daju jasnu tačku ka kojoj mogu da usmere svoje politike.
Prema njegovim rečima, jasno postavljen cilj pomaže da se pažnja usmeri na problem i da se države okupe oko zajedničkog zadatka.
Upravo će to biti jedan od izazova narednog sastanka u Jerevanu. Države imaju još nekoliko godina da pokušaju da dostignu cilj koji su same postavile. Međutim, novi podaci pokazuju da samo proglašavanje novih zaštićenih područja neće biti dovoljno.
Zaštita mora biti stvarna, funkcionalna i dugoročna. Jer nije najvažnije samo koliko je prostora označeno kao zaštićeno, već da li se priroda na tom prostoru zaista čuva.
Foto: Magnific/MusabChy
