Kasnije ove godine, pregovarači će se okupiti u Republici Koreji na petom krugu razgovora koji imaju za cilj razvoj pravno obavezujućeg međunarodnog sporazuma za okončanje zagađenja plastikom. Ovi pregovori dolaze u trenutku kada plastično zagađenje dostiže alarmantne razmere, ugrožavajući krhke ekosisteme, pogoršavajući klimatske promene i izlažući ljude štetnim hemikalijama, piše UNEP.
Svake godine svet proizvede oko 430 miliona tona plastike, od čega većina ubrzo postaje otpad. Ovo sve veće “more” plastičnog otpada ne samo da oštećuje prirodu, već i doprinosi globalnom problemu klimatskih promena, dok ujedno povećava rizik od izlaganja ljudi štetnim materijama.
Jedan od ključnih elemenata u borbi protiv ovog problema je pristup poznat kao “ciklus života plastike”. Ovaj koncept ide dalje od reciklaže i ima za cilj smanjenje negativnog uticaja plastike na životnu sredinu u svakoj fazi njenog životnog ciklusa, od proizvodnje, preko upotrebe, pa sve do odlaganja. U martu 2022. godine, zemlje članice Ujedinjenih nacija saglasile su se da se krene ka međunarodnom sporazumu o zagađenju plastikom, koji će obuhvatiti ovaj pristup.
„Zagađenje plastikom je širok problem i postoji mnogo rešenja, od prelaska sa jednokratne i kratkotrajne plastike, do obezbeđivanja dugotrajnije upotrebe plastike kroz sisteme za ponovnu upotrebu, do boljeg upravljanja otpadom i reciklaže,“ rekla je Šila Agerval-Kan, direktorka Odeljenja za industriju i ekonomiju u Programu Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP). „Sama reciklaža neće nas izvući iz krize zagađenja plastikom. Potreban nam je kombinovani pristup koji funkcioniše u tandemu kroz ceo životni ciklus plastike da bismo imali svet slobodan od plastičnog zagađenja.“
Zašto je zagađenje plastikom toliko štetno? Plastični proizvodi često sadrže hemikalije koje se dodaju kako bi im se obezbedila funkcionalnost. Neke od tih hemikalija mogu biti štetne po zdravlje i životnu sredinu, a zavisno od načina proizvodnje, upotrebe i odlaganja, mogu završiti u zemljištu, podzemnim vodama, morima ili čak u ljudskom organizmu. Pored toga, proizvodnja plastike odgovorna je za više od 3% globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte, što dodatno pogoršava klimatsku krizu. Sve ovo čini zagađenje plastikom pokretačem trostruke planetarne krize – klimatskih promena, gubitka prirode i biodiverziteta, i zagađenja.
Ciklus života plastike obuhvata svaki korak u njenom postojanju, od ekstrakcije sirovina, preko njihove pretvorbe u proizvode, do upotrebe i odlaganja tih proizvoda. U većini slučajeva, priča o plastici počinje u zemlji, gde se nafta i gas, osnovne sirovine za većinu plastičnih proizvoda, vade iz tla i šalju u rafinerije. Tamo se pretvaraju u plastične polimere, koji se zatim oblikuju u proizvode kao što su flaše za vodu, ambalaža za hranu i piće, ribarski alati i proizvodi za poljoprivredu ili transport. Nakon što završe svoju svrhu, ovi proizvodi obično završe na jednoj od četiri destinacije: deponiji (često na nekontrolisanom smetlištu), u spalionici, centru za reciklažu ili ponovnu upotrebu, ili najštetnije – u životnoj sredini.
Pristup “životnog ciklusa” plastike ima za cilj da ograniči potencijalne probleme koje plastični proizvodi mogu izazvati u svakoj fazi svog postojanja, od proizvodnje do odlaganja. Istraživanja UNEP-a pokazuju da postoji mnogo toga što vlade i preduzeća mogu učiniti da postignu ovaj cilj. Na primer, zemlje mogu zabraniti ili ograničiti upotrebu jednokratnih plastičnih proizvoda ili podstaći razvoj plastičnih alternativa. Vlade mogu uvesti neophodna pravila kako bi proizvođačima dale signal da smanje i eliminišu jednokratnu plastiku, te da promene dizajn proizvoda kako bi se osigurala njihova dugotrajnost i mogućnost reciklaže.
Zašto ovaj pristup ima ključnu ulogu? Plastika je duboko ukorenjena u naše živote i naše ekonomije, a zagađenje plastikom nastavlja da raste. Istraživanja pokazuju da pristup “životnog ciklusa” može uštedeti vladama 70 milijardi američkih dolara na troškovima upravljanja otpadom, kao i 4,5 biliona dolara društvenih i ekoloških troškova do 2040. godine. Takođe bi mogao značajno smanjiti količinu plastike koja završava u okeanima.
Ovi benefiti mogu se postići kroz korišćenje pristupa “životnog ciklusa” za informisanje o zajedničkim standardima dizajna, stvaranje tržišnih podsticaja i proširenje sistema za ponovnu upotrebu. Pristup je takođe ključan za ispunjenje ključnih multilateralnih sporazuma o zaštiti životne sredine, poput Pariskog sporazuma o klimatskim promenama i ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija.
Iako reciklaža igra važnu ulogu, ona sama po sebi nije dovoljna da okonča krizu zagađenja plastikom. Naime, skoro 80% plastike u jednokratnim proizvodima nije ekonomski isplativo za reciklažu. Uzrok tome može biti vrsta polimera korišćenog za proizvodnju, nedostatak adekvatne infrastrukture za reciklažu, upotreba aditiva koji mogu biti štetni ili kombinacija različitih materijala u jednom proizvodu.
Da bi se postepeno ukinulo i na kraju okončalo zagađenje plastikom, potrebno je kombinovati rešenja kroz ceo životni ciklus plastike. To je jedini način da se suočimo sa ovim globalnim izazovom i osiguramo svet slobodan od plastičnog zagađenja.
Foto: Ilustracija Canva
