U dolini reke Angamarka živi poslednja poznata populacija ugrožene jambato žabe. Proširenje puta koji je od ključnog značaja za lokalno stanovništvo ugrožava njeno stanište, a ovaj slučaj otvara važno pitanje: mogu li potrebe ljudi i pravo prirode na opstanak da budu zaštićeni istovremeno?
Visoko u Andima, vijugavi put prati strme planinske padine i povezuje oko 7.000 stanovnika ruralne doline reke Angamarka sa obalom i ostatkom Ekvadora. U ovom području smenjuju se uske doline, strme planine, farme i paramo, visokoplaninski ekosistem karakterističan za tropske Ande.
Postojeći put preuzak je za prolazak teških kamiona koji prevoze robu, ali i za brz transport pacijenata kojima je potrebna medicinska pomoć. Zbog toga je započet projekat proširenja puta na dve saobraćajne trake. Bolji pristup tržištima, fakultetima, turističkim sadržajima i zdravstvenim ustanovama trebalo bi da olakša svakodnevni život lokalnom stanovništvu.
Međutim, građevinski radovi donose prašinu, kamenje i miniranje stena, a ljudi nisu jedini koji žive u ovoj oblasti. Put prolazi direktno kroz jedino poznato stanište jambato žabe (Atelopus ignescens), ugrožene vrste čiji bi opstanak mogao biti doveden u pitanje nastavkom radova bez odgovarajućih mera zaštite.
Ova žaba nešto je manja od ljudskog palca. Leđa su joj gotovo crna, dok joj je donja strana tela upadljive narandžastožute boje. Oglašava se tihim, visokim zvukom koji podseća na škripu male gumene igračke.
Nekada je bila uobičajena u ovom delu Anda, ali se njena populacija drastično smanjila. Vrsta je čak bila proglašena izumrlom u prirodi, sve dok nije ponovo otkrivena 2016. godine. Danas se njena sudbina našla u središtu pravnog spora koji bi mogao da utiče na to kako se prava prirode štite u Ekvadoru.
Kada priroda dobije pravo na opstanak
Ekvador je 2008. godine u svoj ustav uveo koncept prava prirode. Prema ovom pravnom principu, priroda, od planina i reka do pojedinačnih životinjskih vrsta, ima pravo da postoji, opstane i razvija se. Ustav obavezuje državu da sprečava aktivnosti koje bi mogle da dovedu do izumiranja vrsta, uništavanja ekosistema i trajnog narušavanja prirodnih ciklusa.
Takav pristup razlikuje se od pravnih sistema u kojima se priroda prvenstveno posmatra kao resurs namenjen ljudskoj upotrebi. U Ekvadoru zaštita prirode nije samo pitanje upravljanja resursima ili očuvanja vrsta zbog njihove koristi za ljude. Ona je i ustavna obaveza. Upravo na tom principu zasniva se pravna borba za jambato žabu.
Pravni tim koji zastupa ovu ugroženu vrstu podneo je tužbu protiv lokalnih vlasti, tvrdeći da je projekat proširenja puta odobren bez odgovarajućih mera zaštite životne sredine i da ugrožava pravo žabe na opstanak. Radovi su zaustavljeni dok vlasti ne obezbede odgovarajuće mere zaštite. Ishod ovog slučaja mogao bi da postavi nove pravne presedane i utiče na način na koji se prava pojedinačnih vrsta primenjuju u Ekvadoru.
„Ja sam advokat žabe. Žaba je moj klijent“, rekao je Gustavo Redin, potpredsednik organizacije CEDENMA, za časopis National Geographic ranije ove godine.
CEDENMA okuplja organizacije za zaštitu prirode širom Ekvadora, a u ovom slučaju učestvuje u pravnoj inicijativi pokrenutoj u ime same životinje, a ne samo u ime udruženja koje se zalaže za njeno očuvanje.
„Kad god postoji uticaj na prirodu, imate obavezu da na njega ukažete, a država ima obavezu da reaguje“, objašnjava Keli Sving, zoolog sa Univerziteta San Francisko de Kito, koji nije uključen u ovaj slučaj.
Od proglašenja izumrlom do simbola nade
Naziv jambato potiče od reči „hampatu“, koja na jeziku domorodačkog naroda Kičva znači žaba. Prema rečima Huana Gvajasamina, herpetologa sa Univerziteta San Francisko de Kito i istraživača National Geographica, ova vrsta nekada je bila veoma rasprostranjena. Španski istraživači još u 19. veku, kao i herpetolozi tokom sedamdesetih godina prošlog veka, beležili su njenu brojnost.
„Govorili su o ovoj vrsti u stotinama i hiljadama primeraka“, navodi Gvajasamin.
Međutim, već tokom naredne decenije žaba je nestala iz dotadašnjih staništa. Naučnici pretpostavljaju da su kombinacija toplog i suvog vremena i gljivična infekcija izazvana patogenom Batrachochytrium dendrobatidis doprineli njenom nestanku. Do devedesetih godina smatralo se da je izumrla u prirodi, a poslednje poznato opažanje pre ponovnog otkrića zabeleženo je 1988. godine.
Preokret se dogodio 2016. godine, kada je dvanaestogodišnji dečak iz Angamarke pronašao jednu jedinku.
„Jambato je tada postao simbol nade“, kaže Gvajasamin.
Dolina reke Angamarka danas je poslednje poznato utočište ove vrste. Tokom istraživanja sprovedenog 2021. i 2022. godine, Gvajasamin i njegove kolege zabeležili su 71 jambato žabu. Aktivisti danas procenjuju da na svetu postoji između 92 i 359 jedinki. Zaštitom vrste bavi se organizacija Alianza Jambato, osnovana 2021. godine. Okuplja naučnike, predstavnike lokalnog ekoturizma, domorodačke lidere i volontere, sa ciljem da očuvaju ovu ugroženu životinju.
Jedan od prvih koraka bio je uključivanje lokalne zajednice. Organizacija je sarađivala sa lokalnom upravom i volonterima na izdvajanju zemljišta za zaštićeno područje namenjeno žabi. Organizovane su i proslave posvećene ovoj vrsti, tokom kojih su deca nosila crne kostime sa velikim narandžastim mašnama, podsećajući na njen prepoznatljiv izgled.
Ipak, saradnja između organizacije i lokalnih vlasti počela je da se komplikuje 2024. godine, kada je pokrajinska vlada Kotopaksija odobrila projekat proširenja jedinog puta koji vodi u dolinu.
Put je potreban ljudima, ali ugrožava stanište
Za stanovnike Angamarke proširenje puta predstavlja dugo očekivano poboljšanje infrastrukture.
„Svoje proizvode prenosili smo na životinjama i pešačili na velike udaljenosti. U najtežim trenucima, kada se neko iz planinskih zajednica razboli tokom noći ili rano ujutru, nismo imali put koji bi omogućio da na vreme stignemo do zdravstvenog centra ili bolnice“, kaže Romeo Vićisela, predsednik lokalne uprave Angamarke.
Međutim, radovi podrazumevaju miniranje stena, a građevinski materijal počeo je da se obrušava niz padine i završava u reci. Članovi organizacije Alianza Jambato i lokalni volonteri zabrinuli su se zbog posledica po stanište žabe.
Najerli Kanisarez, studentkinja iz Angamarke koja učestvuje u inicijativi za zaštitu vrste, smatra da lokalnoj zajednici jeste potreban put, ali da projekat mora biti pažljivo isplaniran.
„Želim da put bude dobro isplaniran, uz odgovarajuće tehničke studije“, poručuje ona.
Prema mišljenju lokalnih vlasti, promena trase bila bi teška i skupa. Vićisela smatra da iz tehničkih razloga, zbog konfiguracije terena i efikasnog korišćenja javnih sredstava, nije opravdano predlagati drugu trasu.
Zbog toga se spor ne svodi samo na pitanje da li žabu treba zaštititi. Ključno je i kako pronaći rešenje koje će omogućiti bolju povezanost lokalne zajednice, a istovremeno sprečiti uništavanje poslednjeg poznatog staništa ove vrste.
U septembru 2024. godine, Alianza Jambato i organizacija CEDENMA obratile su se lokalnom sudu zahtevajući obustavu radova, uz obrazloženje da je opstanak žabe neposredno ugrožen.
Slučaj je postao važan test ustavnog principa prema kojem priroda ima sopstvena prava. U nekim ranijim sporovima zaštita prirode donosila je i neposrednu korist ljudima, na primer kada je sprečavano otvaranje rudnika koji bi mogao da ugrozi staništa i izvore vode. U Angamarki je situacija složenija: put je važan za stanovnike, ali njegovo proširenje bez odgovarajućih mera može da uništi stanište vrste koja se već nalazi na ivici opstanka.
Može li priroda da ima prava i van Ekvadora?
Ekvador nije jedina zemlja u kojoj se razvija ideja da priroda treba da ima pravni status koji prevazilazi njeno posmatranje kao resursa. Prema podacima navedenim u izvornom tekstu, do 2022. godine 24 zemlje usvojile su zakone o pravima prirode ili priznale ta prava kroz sudske odluke.
Neki pravni okviri obuhvataju prirodu u celini, dok se drugi odnose na konkretne ekosisteme ili reke. I na drugim mestima razmatra se mogućnost unošenja prava prirode u ustavne i druge pravne dokumente, uključujući Arubu i Irsku.
U Sjedinjenim Američkim Državama ovaj pokret nije ostvario isti nivo pravnog priznanja na saveznom nivou, iako su pojedine lokalne zajednice i domorodačke grupe usvajale propise koji prepoznaju prava prirode.
Jedan od poznatijih primera iz američke pravne istorije jeste slučaj iz 1972. godine, kada je organizacija Sierra Club pokušala da spreči izgradnju skijališta u dolini Mineral King u Kaliforniji zbog mogućeg ugrožavanja lokalnog ekosistema. Vrhovni sud SAD odbacio je tužbu, zaključivši da organizacija nije dokazala da njeni članovi imaju odgovarajući pravni osnov da je podnesu.
U izdvojenom mišljenju, sudija Vilijam Daglas zalagao se za drugačiji pristup: smatrao je da bi prirodni predeli, reke i drugi delovi prirode trebalo da imaju mogućnost da budu zastupljeni pred sudom. Slučaj jambato žabe pokazuje da pravno priznavanje prava prirode ne rešava automatski sve sukobe. Čak i kada zakon daje osnov za zaštitu ugrožene vrste, ostaje pitanje kako se ta prava sprovode kada se sukobe sa potrebama ljudi.
Za stanovnike Angamarke put znači lakši pristup lekaru, obrazovanju i tržištu. Za jambato žabu, čiji se opstanak već meri stotinama jedinki, isti projekat može da znači gubitak poslednjeg utočišta.
Zato će konačno rešenje morati da uzme u obzir i potrebe zajednice i zakonsku obavezu očuvanja vrste. Ovaj slučaj podseća da zaštita prirode ne podrazumeva samo sprečavanje štete već i pronalaženje načina da se razvoj planira tako da ne ugrozi opstanak drugih živih bića.
Foto: Unsplash/Skyler Ewing/David Clode
