Većina posetilaca koji uživaju u pogledu na luku u Sidneju pretpostavlja da je čuvena Opera samo masivna skulptura izrađena od belog betona. Međutim, stvarnost je arhitektonski mnogo fascinantnija.

Da je zgrada zaista napravljena od običnog betona, ona bi na toj lokaciji, izložena nemilosrdnim slanim okeanskim vetrovima, izduvnim gasovima brojnih trajekata i gradskom smogu, postala prljavo siva u roku od svega nekoliko meseci. Održavanje njene lepote zahtevalo bi čitavu vojsku radnika koji bi neprestano ribali njena kultna „jedra“ kako bi ona ostala iole reprezentativna.

Danski arhitekta Jørn Utzon bio je svestan ovog ekološkog izazova od samog početka, zbog čega je kategorički odbio upotrebu izloženog betona na fasadi. Umesto toga, započeo je saradnju sa švedskom fabrikom keramike Höganäs, koja je trajala pune tri godine. Kroz intenzivno eksperimentisanje sa glinom i drobljenim kamenom, pokušavali su da inženjerski usavrše materijal koji bi bio imun na zub vremena i nečistoće velegrada.

Konačni rezultat ovog poduhvata je fascinantan mozaik od tačno 1.056.006 keramičkih pločica postavljenih u specifičan cik-cak uzorak. Ove pločice nisu obične; one su pečene sa posebnom trostrukom glazurom koja je dizajnirana da oponaša takozvani „lotus efekat“ koji pronalazimo u prirodi. Zahvaljujući mikroskopski glatkoj površini, čestice prljavštine, soli i zagađenja jednostavno ne mogu ostvariti hemijsku vezu sa podlogom.

To znači da Sidnejska opera zapravo nema potrebe za profesionalnim čistačima fasada. Svaki put kada se snažna kišna oluja nadvije nad sidnejsku luku, voda se pretvara u kapljice koje se brzo kotrljaju niz sjajne pločice, usput sa sobom noseći svu nakupljenu prašinu. Tako je ovo arhitektonsko čudo, koje mnogi nazivaju osmim svetskim čudom, praktično projektovano da se održava i pere potpuno samostalno.

Foto: Freepik/shamaoonstudio