Niskougljenična urbana gradnja fokusira se na smanjenje emisija iz građevinskih materijala, urbanog dizajna i obrazaca razvoja. Korišćenjem materijala sa nižim emisijama, izgradnjom više višestambenih objekata i uzimanjem u obzir emisija iz same gradnje, gradovi bi mogli da prošire stambene kapacitete, a istovremeno značajno smanje klimatski otisak urbanog rasta.
Novo istraživanje pokazalo je da sama urbana gradnja učestvuje sa oko 10–20% u globalnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Veliki deo tog uticaja ne dolazi od energije koja se koristi u zgradama, već od materijala potrebnih za njihovu izgradnju. Čelik i cement su među najvećim zagađivačima. Ovi materijali su ključni za savremenu infrastrukturu, ali njihova proizvodnja oslobađa velike količine ugljen-dioksida.
Proizvodnja cementa, na primer, stvara emisije i zbog energije koja se koristi u procesu, ali i zbog hemijskih reakcija koje nastaju tokom proizvodnje klinkera, glavnog sastojka betona. Kako gradovi nastavljaju da rastu i šire se, očekuje se da će emisije povezane sa gradnjom dodatno rasti.
Cilj niskougljenične urbane gradnje je da smanji ove emisije, a da istovremeno omogući gradovima da izgrade potrebne stambene i infrastrukturne kapacitete. Istraživači navode da rešenje leži u kombinaciji pametnijih materijala, efikasnijih stambenih rešenja i boljeg urbanističkog planiranja.
Jedan od obećavajućih pristupa jeste zamena dela čelika i betona inovativnim drvenim materijalima. Materijali poput ukršteno laminiranog drveta mogu da nose velike konstrukcije, a pritom skladište ugljenik unutar samog drveta. Pošto drveće apsorbuje ugljen-dioksid dok raste, drveni proizvodi mogu delovati kao dugoročno skladište ugljenika kada se koriste u zgradama. Savremeni inženjerski drveni materijali dovoljno su čvrsti da podrže srednje visoke, pa čak i visoke objekte.
Zbog toga gradnja zasnovana na drvetu postaje sve privlačnija opcija za niskougljeničnu urbanu gradnju. Arhitekte i investitori već eksperimentišu sa velikim drvenim zgradama u brojnim gradovima. Još jedna strategija istaknuta u istraživanju jeste prelazak na višestambenu izgradnju umesto niskog gustinskog razvoja. Stambene zgrade i drugi oblici kolektivnog stanovanja obično zahtevaju manje građevinskog materijala po stanovniku nego porodične kuće.
One takođe efikasnije koriste prostor i mogu smanjiti emisije iz saobraćaja, jer omogućavaju ljudima da žive bliže uslugama, radnim mestima i javnom prevozu. Iz klimatske perspektive, kompaktan urbani razvoj može smanjiti emisije u više sektora istovremeno. Niskougljenična urbana gradnja takođe naglašava značaj praćenja takozvanih „ugrađenih“ emisija. To su emisije koje nastaju tokom proizvodnje, transporta i same izgradnje građevinskih materijala, prenosi Happy Eco News.
Tradicionalno, klimatske politike u gradovima fokusirale su se prvenstveno na operativne emisije, poput grejanja, hlađenja i potrošnje električne energije u zgradama. Međutim, istraživači ističu da zanemarivanje emisija iz gradnje znači ignorisanje velikog dela ukupnog klimatskog uticaja urbanog razvoja.
Uključivanje ovih emisija u klimatsko planiranje moglo bi značajno unaprediti način na koji gradovi prate i smanjuju svoj ukupni ugljenični otisak. Ovo pitanje postaje posebno važno kada se uzme u obzir globalna potražnja za stanovanjem. Brza urbanizacija znači da će milijardama ljudi biti potreban smeštaj u narednim decenijama.
Mnogi gradovi već se suočavaju sa nedostatkom stanova, što podiže cene i ograničava dostupnost pristupačnog stanovanja. Istovremeno, izgradnja novih objekata bez rešavanja pitanja emisija mogla bi ugroziti klimatske ciljeve.
Niskougljenična urbana gradnja nudi način da se ova dva izazova reše istovremeno. Korišćenjem materijala sa manjim emisijama, projektovanjem efikasnijih stambenih tipova i planiranjem kompaktnih naselja, gradovi mogu povećati ponudu stanova uz smanjenje emisija iz gradnje. Neki gradovi već eksperimentišu sa ovim pristupima. U delovima Evrope i Severne Amerike grade se višespratne stambene zgrade od inženjerskog drveta.
Takođe, pojedine vlade počinju da uvode politike koje ograničavaju količinu ugrađenog ugljenika u građevinskim projektima. Urbanisti sve češće integrišu klimatske ciljeve u prostorne planove i razvojne politike. Ove promene odražavaju širu transformaciju u načinu na koji gradovi razmišljaju o infrastrukturi i razvoju. Umesto da posmatraju stambenu izgradnju i klimatsku akciju kao suprotstavljene ciljeve, istraživači smatraju da se oni mogu uskladiti kroz pažljivo planiranje.
Ipak, prelazak na niskougljeničnu urbanu gradnju zahtevaće koordinisane promene politika. Građevinska industrija moraće da se prilagodi novim materijalima i pristupima projektovanju, uz istovremeno proširenje lanaca snabdevanja za materijale sa nižim emisijama. Građevinski propisi i bezbednosni standardi takođe će možda morati da se ažuriraju kako bi podržali nove tehnike gradnje. Gradovima će biti potrebni i pouzdani sistemi za merenje i praćenje emisija iz građevinskih materijala. Uprkos tim izazovima, potencijal je ogroman. Očekuje se da će urbane sredine do sredine veka dobiti milijarde kvadratnih metara novih zgrada. Ako se one budu gradile tradicionalnim materijalima i metodama, emisije bi mogle biti ogromne. Međutim, ako gradovi usvoje strategije niskougljenične gradnje, veliki deo tog uticaja mogao bi biti izbegnut.
Ovi nalazi ukazuju na ključnu ulogu izgrađenog okruženja u globalnoj klimatskoj tranziciji. Gradovi su mesta gde živi većina ljudi, gde se gradi infrastruktura i gde se donose mnoge odluke koje oblikuju potrošnju energije i emisije.
Promenom načina na koji se zgrade projektuju i grade, urbane sredine mogu proširiti stambene kapacitete i istovremeno se približiti klimatskim ciljevima. Niskougljenična urbana gradnja zato predstavlja ne samo tehničko rešenje, već i dugoročnu strategiju za održivi urbani razvoj.
Foto: Freepik/evening_tao
