Ako bi ljudska civilizacija jednog dana nestala, da li bi budući naučnici mogli da pronađu tragove da smo ikada postojali? Upravo to pitanje stoji iza takozvane Silurijanske hipoteze, naučnog misaonog eksperimenta koji otvara i mnogo šire pitanje: kakav trag industrijska civilizacija ostavlja na planeti?
Zamislimo da ljudi nestanu. Gradovi bi vremenom počeli da propadaju, putevi bi zarastali, zgrade bi se urušavale, a mnogi predmeti koje danas smatramo trajnim nestali bi pod uticajem erozije i prirodnih procesa.
Milionima godina kasnije, direktni dokazi o našoj civilizaciji mogli bi biti izuzetno teško uočljivi. Ipak, planeta bi možda sačuvala druge, mnogo suptilnije tragove našeg postojanja.
Upravo takav scenario razmatraju astrofizičar Adam Frank i klimatski naučnik Gavin Schmidt u radu objavljenom 2018. godine. Njihova Silurijanska hipoteza ne tvrdi da je na Zemlji zaista postojala napredna civilizacija pre ljudi. Reč je o misaonom eksperimentu koji ispituje koliko bi takvu civilizaciju bilo moguće prepoznati u geološkom zapisu.
Ne bismo tražili samo ruševine
Kada razmišljamo o drevnim civilizacijama, obično zamišljamo građevine, oruđe ili druge fizičke predmete. Međutim, takvi tragovi nisu nužno ono što bi preživelo desetine ili stotine miliona godina.
Zemljina površina stalno se menja. Erozija, sedimentacija, vulkanska aktivnost i tektonika ploča postepeno menjaju planetu, pa bi direktni tragovi neke veoma stare industrijske civilizacije mogli biti uništeni, zakopani ili rasuti.
Mnogo dugotrajniji mogli bi biti tragovi njenog uticaja na atmosferu, klimu i hemijski sastav sedimenata.
Klimatske promene kao geološki trag
Ljudska civilizacija već menja planetu na način koji bi jednog dana mogao ostati zabeležen u geološkom zapisu. Sagorevanje fosilnih goriva menja koncentraciju ugljenika u atmosferi i okeanima, dok industrijska aktivnost utiče na sastav zemljišta, sedimenata i drugih delova životne sredine.
Istraživači su zato razmatrali kakav bi „geološki otisak“ ostavila industrijska civilizacija. Među mogućim tragovima su nagle promene klime, neuobičajene koncentracije određenih elemenata, promene u sastavu sedimenata i drugi hemijski pokazatelji koji bi se razlikovali od prirodnih procesa.
Drugim rečima, budući istraživači možda ne bi pronašli „ruševine čovečanstva“, ali bi mogli da naiđu na neobičan sloj u geološkom zapisu koji pokazuje da se na planeti u određenom trenutku dogodilo nešto veoma brzo i intenzivno.
Koliko dugo civilizacija može da traje?
Silurijanska hipoteza postavlja još jedno važno pitanje: da li je tehnološki napredak dugoročno održiv?
Autori rada polaze od činjenice da je naša industrijska civilizacija veoma mlada u poređenju sa starošću Zemlje. Moderna industrijska era traje tek nekoliko stotina godina, dok složeni oblici života na kopnu postoje stotinama miliona godina.
Zato je zanimljivo pitanje šta bi se dogodilo kada bi neka civilizacija postojala dovoljno dugo da značajno utiče na planetu, ali zatim nestala. Da li bi iza nje ostala samo klimatska promena? Promenjen hemijski sastav sedimenata? Radioaktivni elementi? Ili kombinacija različitih tragova?
Najvažniji deo hipoteze nije „ko je bio pre nas“
Upravo ovde Silurijanska hipoteza postaje relevantna za razgovor o održivosti. Njena vrednost nije u tvrdnji da su pre ljudi postojali napredni tehnološki stanovnici Zemlje. Za takvu tvrdnju ne postoji dokaz. Sami autori upozoravaju da se postojanje prethodne industrijske civilizacije ne može pretpostaviti bez pozitivnih dokaza.
Mnogo važnije pitanje je šta će naša civilizacija ostaviti iza sebe.
Ako bi ljudi nestali, Zemlja bi nastavila da postoji i bez nas. Priroda bi postepeno preuzimala gradove, infrastruktura bi propadala, a mnogi naši tragovi bi nestajali. Istovremeno, neki efekti industrijalizacije mogli bi ostati zapisani u stenama, sedimentima, atmosferi i drugim delovima planetarnog sistema.
To znači da pitanje budućih generacija naučnika nije samo „da li smo postojali“, već i kakav smo trag ostavili i koliko dugo će on trajati.
Silurijanska hipoteza zato predstavlja zanimljiv pogled na održivost iz veoma daleke perspektive. Ona nas tera da razmišljamo o civilizaciji ne samo kroz ono što gradimo danas, već i kroz posledice koje bi mogle nadživeti nas.
Foto: Unsplash/A Chosen Soul
