Sedam od devet planetarnih granica već je prekoračeno, a pritisak na ključne sisteme koji podržavaju život na Zemlji nastavlja da raste. Novo izdanje izveštaja Planetary Health Check upozorava da su svih sedam prekoračenih granica sada na najvišem zabeleženom nivou.
Izveštaj je pripremilo više od 60 naučnika, uz Potsdamski institut za istraživanje uticaja klime (PIK), nakon godine koju su obeležili rekordno topli okeani, poplave, požari i ekstremne temperature.
Ipak, autori navode da još postoje „znanje, kapaciteti i rešenja“ koji mogu da pomognu da se promeni pravac.
„Dijagnoza je nedvosmislena“, kaže Boris Sakschewski, naučnik PIK-a i vodeći autor izveštaja.
Kako navodi, pritisak raste na svim planetarnim granicama koje su već izašle iz bezbednog prostora. To povećava rizik od velikih, dugotrajnih i potencijalno nepovratnih promena, dok se istovremeno smanjuje prostor za greške u rešavanju ovih problema.
Šta su planetarne granice?
Koncept planetarnih granica razvijen je kako bi se bolje razumelo stanje ključnih sistema Zemlje i odredile granice unutar kojih bi čovečanstvo trebalo da ostane kako bi se očuvali bezbedni uslovi za život i otpornost prirodnog sveta. Postoji devet planetarnih granica, a naučnici ih prate kako bi procenili promene u stanju planete.
Sedam ih je sada prekoračeno: klimatske promene, integritet biosfere, promene u korišćenju zemljišta, promene u slatkovodnim sistemima, biogeohemijski tokovi, uvođenje novih entiteta i zakiseljavanje okeana.
Nova procena pokazuje da je svih sedam trenutno na najvišem zabeleženom nivou prekoračenja.
Zakiseljavanje okeana ušlo je na listu prekoračenih granica prošle godine. Naučnici su tada utvrdili da je pH površine okeana od početka industrijske ere opao za oko 0,1 jedinicu, što predstavlja povećanje kiselosti od 30 do 40 odsto.
Preostale dve granice su oštećenje stratosferskog ozonskog omotača i opterećenje atmosfere aerosolima, odnosno zagađenje vazduha. One, za razliku od ostalih, nisu prekoračene i tokom poslednje decenije pokazivale su znake poboljšanja.
Naučnici ipak upozoravaju da bi napredak na globalnom nivou mogao da prikrije činjenicu da u pojedinim regionima i dalje postoje nesigurni nivoi aerosola.
Priroda kao zaštita od ugljen-dioksida
Izveštaj posebno ističe značaj prirodnih ponora ugljenika, poput okeana, šuma i tresetišta, za dostizanje neto nulte emisije.
Vegetacija i zemljište apsorbuju značajan deo ugljen-dioksida koji nastaje ljudskim aktivnostima. Međutim, ekstremni vremenski događaji, koji su zbog klimatskih promena sve verovatniji, dodatno ugrožavaju ove sisteme.
U pojedinim regionima ekosistemi su se čak pretvorili iz ponora ugljenika u njegove izvore. To znači da sada emituju više CO₂ nego što mogu da apsorbuju.
Sakschewski upozorava da bi Zemlja mogla da izgubi deo svoje sposobnosti da ublažava sve veće pritiske koje joj namećemo, dok istovremeno postoji rizik da precenjujemo otpornost kopnenih sistema koji skladište ugljenik.
„Nemamo luksuz vremena, ali imamo znanje, kapacitete i rešenja da promenimo pravac“, kaže Johan Rockström, direktor PIK-a i jedan od autora izveštaja.
Prema njegovim rečima, ubrzavanje aktivnosti koje bi planetu vratile u bezbedan prostor unutar svih planetarnih granica ključno je za zaštitu života i egzistencije ljudi, kao i za stvaranje uslova za zajednički prosperitet u budućnosti.
Postoje li rešenja?
Istraživanje koje su nedavno sproveli Earthshot Prize i Univerzitet u Ekseteru identifikovalo je 51 rešenje koje bi moglo da pokrene brze i velike promene i doprinese obnovi planete u narednih pet godina.
Među njima je izdvojeno pet prioritetnih oblasti, odnosno „Earthshots“: smanjenje oslanjanja na fosilna goriva kroz prelazak na čistu energiju, smanjenje korišćenja čvrstih goriva za kuvanje, očuvanje okeana i suzbijanje krčenja šuma.
Cilj je da se pronađu tačke u kojima se pozitivne promene mogu same ubrzavati – kako napredak raste, troškovi padaju, a oporavak ekosistema postaje sve lakši.
„Da bismo preokrenuli štetu nanetu našim ekosistemima pre nego što bude prekasno, moramo da pronađemo pozitivne prelomne tačke na kojima se napredak nadovezuje na prethodni napredak, troškovi padaju sa povećanjem obima, a oporavak počinje da se odvija sam od sebe“, kaže Tim Lenton, profesor klimatskih promena i nauke o Zemljinom sistemu na Univerzitetu u Ekseteru.
Foto: Magnific/offpage91
