Ako vam se čini da neke ptice pevaju lepše od drugih, niste jedini. Nova studija pokazala je da ljudima nisu svi ptičji glasovi podjednako prijatni, a istraživači su pokušali da otkriju šta tačno pravi razliku.
Odgovor je – kos.
U istraživanju Univerziteta u Tibingenu, 84 osobe slušale su snimke glasanja 123 vrste divljih ptica i ocenjivale koliko im se njihovi zvuci dopadaju. Na prvom mestu našao se obični kos, odnosno evropski kos (Turdus merula), sa prosečnom ocenom 4,52 od mogućih 5.
Kos je čest stanovnik evropskih vrtova, parkova i šuma, a njegova pesma je bogata, meka i nalik zvuku frule. Na drugom kraju liste našla se kukuvija, čiji je karakteristični hrapavi, prodorni krik dobio prosečnu ocenu od svega 1,32. Visoko su ocenjene i druge ptice čije pesme često prepoznajemo u prirodi. Češljugar je dobio 4,26, crvendać 4,04, a plava senica 3,92.
Nije stvar samo u lepom glasu
Istraživače je zanimalo šta zapravo čini jedan ptičji zvuk prijatnijim ljudskom uhu. Nakon što su učesnici ocenili snimke, naučnici su njihove odgovore uporedili sa akustičnim karakteristikama pesama. Pokazalo se da ljudi uglavnom preferiraju mekše zvuke sa užim frekvencijskim rasponom, ali i da složenije pesme doživljavaju kao prijatnije.
To je bilo jedno od iznenađenja istraživanja. Moglo bi se očekivati da će jednostavni i repetitivni zvuci biti prijemčiviji, ali rezultati su pokazali suprotno – složenije vokalizacije češće su dobijale više ocene. Ipak, ne postoji jedna formula za „savršenu“ ptičju pesmu.
„Kos, žuti volić i crnokapa grmuša zvuče veoma različito, a svi su dobili veoma visoke ocene“, rekla je Nadine Kalb, glavna autorka istraživanja. Prema njenim rečima, nije presudna jedna karakteristika, već kombinacija frekvencije, jačine zvuka i širine frekvencijskog opsega.
Zašto nam prija ptičji hor?
Naučnici smatraju da bi naše pozitivne reakcije na ptičje glasove mogle imati dublje korene. Tokom evolucije, zvuci ptica mogli su ljudima da signaliziraju da je okruženje bezbedno.
Ali biologija nije jedino objašnjenje. Na ono što nam zvuči lepo utiču i iskustva i sećanja. Psihološkinja Olga Feher sa Univerziteta u Vorviku, koja nije učestvovala u istraživanju, navela je sopstveni primer: pesmu zebraste zebe mnogi smatraju brzom i gotovo robotskom, ali je njoj prijatna zbog pozitivnih asocijacija koje je vezuju za tu pticu.
Zato nije dovoljno samo reći da je neki ptičji glas „lep“. Ono što čujemo povezano je i sa onim što smo ranije doživeli.
Ptičja pesma mogla bi da promeni i način na koji projektujemo gradove
Autori istraživanja smatraju da bi ovakvi rezultati jednog dana mogli da budu korisni i urbanistima i dizajnerima parkova. Kada govorimo o buci u gradovima, fokus je uglavnom na tome kako je smanjiti. Međutim, istraživači smatraju da bi trebalo razmišljati i o tome koje zvuke želimo da čujemo umesto buke – uključujući prirodne zvuke poput ptičje pesme.
To ne znači da bi gradovi trebalo da puštaju snimke ptica sa zvučnika. Prethodno istraživanje istog tima pokazalo je da dodatno emitovanje ptičjih glasova nije donosilo veće koristi za dobrobit ljudi od prirodno prisutnih zvukova.
„Obrati pažnju na ptice i možeš promeniti način na koji doživljavaš prirodni svet“, rekao je biolog Kristof Randler, jedan od autora studije.
Čak i kada ne razumemo šta ptica pokušava da kaže drugoj ptici, njen glas može da nam privuče pažnju, izazove pozitivne emocije i učini da više primećujemo svet oko sebe. Možda je upravo u tome i odgovor zašto je kos završio na prvom mestu. Ne mora da nam kaže ništa posebno. Dovoljno je da lepo zvuči.
Foto: Magnific/yuriybalagula
