Ako vam se ovog leta činilo da je more neobično toplo, niste samo vi imali taj utisak. Evropska mora ove godine beleže rekordne temperature, a posledice se već vide ispod površine: nestaju šume algi, menjaju se riblje populacije, u nova područja stižu vrste koje tu ranije nisu mogle da prežive, a ribari ostaju bez ulova na kojem su generacijama zasnivali život.
More koje je prijatno za kupanje možda zvuči kao dobra vest. Za morske ekosisteme, međutim, to je sasvim druga priča. Prema analizi Reutersa, evropska mora su između juna i avgusta ove godine imala prosečnu temperaturu od 21,6 stepeni Celzijusa, što je najviša vrednost u 45 godina dostupnih podataka. Posebno dramatična situacija zabeležena je u Biskajskom zalivu, između obala Francuske i Španije.
Tamo je prosečna temperatura mora tokom leta iznosila 21,4 stepena, čak 2,4 stepena više od proseka za period od 1991. do 2020. godine. Satelitska merenja američke Nacionalne uprave za okeane i atmosferu (NOAA) pokazala su da je temperatura 13. avgusta dostigla 23,2 stepena, što je najviša vrednost zabeležena u satelitskoj eri.
Za naučnike, problem nije samo u tome što je more toplije. Problem je koliko dugo ostaje toplo i koliko brzo se situacija menja. Morski toplotni talas definiše se kao period od najmanje pet dana tokom kojeg je temperatura vode znatno iznad istorijskog proseka za određeno područje. Biskajski zaliv je tokom 1980-ih imao tek nekoliko takvih dana godišnje. Do kraja avgusta ove godine zabeleženo ih je 186 – više od tri četvrtine svih dana od početka godine.
Kada nestane šuma ispod površine
Jedna od najvećih posledica vidi se u severnoj Španiji, gde nestaju velike podvodne šume kelpa. Ove smeđe alge nisu samo „biljke na dnu mora“. One predstavljaju čitave ekosisteme: pružaju hranu i sklonište brojnim vrstama i služe kao svojevrsni rasadnici za životinje koje su važne lokalnom ribarstvu.
Kelp uglavnom uspeva u hladnijoj vodi, najčešće ispod 20 stepeni Celzijusa. U Biskajskom zalivu takve temperature nekada su bile uobičajene. Sada su sve ređe.
Prema proceni profesora morske ekologije sa Univerziteta u Ovijedu, na pojedinim delovima obale Asturije nestalo je oko 95 odsto velikih sastojina kelpa od početka istraživanja 2010. godine. Kao jedan od glavnih razloga navodi se zagrevanje mora, dok dodatni pritisak predstavljaju vrste koje bolje podnose toplije uslove.
A kada nestane kelp, ne nestaje samo kelp. Sa njim se smanjuju i vrste koje zavise od ovog ekosistema – među njima morski ježevi, jastozi i rakovi. Za lokalne ribare to nije apstraktna ekološka promena, već pitanje opstanka profesije koja se prenosi generacijama. Pokušaji obnove kelp šuma zato sada uključuju i saradnju ribara, naučnika i ekoloških organizacija, koji u more vraćaju kamenje sa laboratorijski uzgojenim sadnicama kelpa.
More se zagreva, a sa njim stižu i novi stanovnici
Promena temperature ne utiče samo na vrste koje već žive u određenom području. Ona menja i granice njihovog staništa. U Mediteranu se, prema Reutersovoj analizi, sve više šire vrste koje iz toplijih područja stižu kroz Suecki kanal. One mogu da potisnu domaće vrste, promene lance ishrane i dodatno poremete ribarstvo.
U Mediteranu danas postoji više od 1.000 nedomaćih vrsta, prema nedavnom izveštaju Kiparske akademije nauka, književnosti i umetnosti, zasnovanom na istraživanjima naučnika iz 11 zemalja. Drugim rečima, zagrevanje mora ne znači samo da će postojeće ribe imati topliju vodu. Može da znači da će se promeniti ko u tom moru uopšte živi.
Britanija dobila hobotnice – ali izgubila rakove?
Jedan od najneobičnijih primera dolazi iz južne Engleske. Ribari su prošle godine ulovili oko 2.600 tona obične hobotnice, a tokom 2026. ulov je već premašio 3.000 tona. Pre 2025. godine godišnji ulovi bili su manji od 30 tona.
Razlog? Larve hobotnica morskim strujama stižu do britanskih voda, ali su ranije mnoge ugibale zbog niskih temperatura. Sada je situacija drugačija.
Od 2022. godine Lamanš je u proseku oko šest meseci godišnje bio pod uslovima toplotnog talasa, pokazala je Reutersova analiza. Hobotnice sada ne samo da preživljavaju već se, prema istraživačima, uspešno razmnožavaju u britanskim vodama.
Za deo ribara to je dobra vest. Hobotnica ima tržište, posebno u južnoj Evropi, a za njen ulov nema kvota. Ali postoji problem: hobotnice jedu lokalne jastoge, rakove i kapice. Tako se događa nešto što na prvi pogled izgleda gotovo paradoksalno – ribari dobijaju novu vrstu za lov, ali istovremeno gube vrste koje su tradicionalno lovili.
U južnom Devonu ribarska zadruga 2026. opisuje kao „hobotničku apokalipsu“. Neki ribari su promenili opremu i preorijentisali se na hobotnice, dok drugi to ne mogu da učine. U prethodnih godinu dana četiri od oko 90 plovila zadruge prestala su da rade.
More postaje toplije, ali i nepredvidljivije
Upravo je nepredvidljivost jedan od najvećih problema. Ako se promena svede na to da jedna vrsta nestane, a druga zauzme njeno mesto, ekosistem i ribari možda mogu vremenom da se prilagode. Problem nastaje kada niko ne zna koja će vrsta biti tu sledeće godine.
Hobotnice mogu da donesu zaradu danas. Ali šta ako pojedu veliki deo rakova i jastoga, a zatim same nestanu? Slično pitanje postavlja se i kod kelpa. Ako nestane čitava podvodna šuma, nije dovoljno samo čekati da se more „vrati u normalu“, jer se normalni uslovi više ne podrazumevaju.
Zato ono što se ovog leta osećalo kao prijatno toplo more za kupače ima potpuno drugačije značenje za život ispod površine. Za čoveka je nekoliko stepeni toplije more možda samo lepši dan na plaži. Za morski ekosistem, nekoliko stepeni može da znači novu vrstu, nestalu šumu algi, promenjen lanac ishrane – i potpuno drugačiji život uz obalu.
Foto: Magnific/muhammad.abdullah
