Eng

Cirkularna ekonomija: Neiskorišćena prilika za Srbiju

Vreme čitanja: 4 min

Ukoliko nema podsticaja ka privredi, ali ako ne postoji svest i ekonomska dobit, neće ni poslovna zajednica sama početi da primenjuje načela cirkularne ekonomije. Separacija otpada i njegova ponovna upotreba u industriji je i prilika za ozbiljne projekte javno-privatnog partnerstva ali, nažalost, te šanse Srbija i dalje uporno propušta. Odgovorno upravljanje otpadom je ključno za odgovorne kompanije koje prate najviše ESG standarde. Cirkularni pristup upravljanju otpadom – minimiziranje količine, recikliranje, ponovna upotreba – predstavlja trend u mnogim industrijama. Reciklaža je takođe u fokusu, budući da se smatra industrijom sa velikim potencijalom, kako za investicije, tako i za prihod.

Kako raste životni standard, tako se uvećava i kupovna moć, a što više kupujemo, stvaramo i veće količine otpada. Samim tim i industrija radi brže, u želji da zadovolji potrebe tržišta, pa pritom stvara i više otpada, kako onog koji je nusproizvod, tako i onog koji nije prodat ili mu je istekao rok trajanja. Nažalost, te ogromne količine smeća završavaju na deponijama, pa čak i nelegalnim smetlištima, umesto da se recikliraju i ponovo upotrebe u proizvodnji.

„Studija koju smo radili upravo to pokazuje. Lokalne strategije i prateća dokumenta kao i sve ono što se sprovodi na lokalu kada je u pitanju komunalni otpad, ne prepoznaje u dovoljnoj meri mogućnosti kada je u pitanju cirkularna ekonomija. Uglavnom su za to zadužena javno-komunalna preduzeća čiji je zadatak da pokupe otpad i da ga deponuju, tamo gde imaju sreće deponiju ga na sanitarne, a tamo gde nemaju sreće bacaju ga na nesanitarne deponije. Još uvek je u jako malom procentu shvaćeno koliki potencijal komunalni otpad ima.“ – ističe Igor Jezdimirović iz organizacije „Inženjeri zaštite životne sredine“.

„Mi sada moramo da vidimo gde ćemo biti 2030. ili 2050. godine, koje su nam politike potrebne i ono najvažnije, kakva nam je infrastruktura potrebna.“ – ističe Siniša Mitrovič, direktor Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije. „Kad kažem infrastruktura mislim na to da li ćemo u javnom komunalnom sektoru imati dve ili pet kanti, kako ćemo odvoziti otpad, kako ćemo ga deponovati, da li ćemo ga energetski upotrebljavati, sve su to izazovi koji stoje pred nama“ – poručuje naš sagovornik.

A trenutna situacija je takva da se u Srbiji godišnje preradi svega 3 odsto komunalnog otpada, dok ostatak završava na organizovanim i divljim deponijama, jer se separacija ne sprovodi. Kada je reč o hrani sa isteklim rokom trajanja ili iskorišćenim jestivim uljem, imamo kompanije koje ih prikupljaju i prerađuju, ali nemamo dovoljnu svest građana i privrede o tome da se organski otpad takođe mora adekvatno zbrinjavati.

„Mi recikliramo i upravljamo sa svega jedan posto organskog otpada, a to je jako malo. Mislim da ne bismo trebali da se poredimo sa bilo kim, naročito sa razvijenim zemljama Evropske unije. Kako bi što više organskog otpada bilo zbrinuto na pravi način, da završava kod operatera sa dozvolom za upravljanjem takvim otpadom, a ne na divljim deponijama, sve mere i rešenja koje bismo trebali da uvedemo moramo da prilagodimo specifičnostima naše privrede“ – ističe Bojan Gligić, direktor kompanije „Eso Tron“ iz Rumenke, koja se bavi prikupljanjem i preradom otpada od hrane.

Srbija izdvaja 10,2 odsto BDP-a za zdravstvo, a 0,8 odsto za životnu sredinu, što znači da nam je potreban ozbiljan zaokret kada je reč o uspostavljanju cirkularne ekonomije, koja je ključna za unapređenje životne sredine i zaštitu zdravlja ljudi. Ovde je važno istaći i to sa da kroz razne zelene takse, Srbija godišnje prikupi čak 100 miliona evra ali bez velikog efekta u praksi.

„Ceo taj proces bi mogao biti pravilno upotrebljen, međutim, mi i dalje imamo problem da novac  iz ekološke takse postaje deo kolektivnog budžeta i nije obojen u zeleno. On uopšte ne ide direktno ka zelenim projektima, nego odlazi za neke druge potrebe. Naše procene govore da bismo mi morali da imamo minimum 1,5 do 2 odsto izdvajanja za životnu sredinu. Drugi važan faktor je da pustimo i privatni kapital da uđe javno-komunalni sektor, kroz konkretne projekte javno-privatnog partnerstva.„ – napominje Siniša Mitrović iz Privredne komore Srbije.

„Mi imamo svetlu budućnost ali moramo mnogo da radimo na istoj. Imamo znanje, imamo tehnologiju, a dosta radimo sa državnim institucijama i resornim ministarstvima, koje pružaju podršku razvoju ovog sektora. O tome pre desetak godina nismo mogli da pričamo, a sada zajedno radimo na edukaciji i ljudi i industrije, o tome kako da se dalje razvijamo.„- dodaje Bojan Gligić iz kompanije „Eso tron“

Mnogi privrednici i dalje ne shvataju da je potrebno platiti nekome da ti adekvatno zbrine otpad koji ne smeš da baciš u kontejner ili na deponiju. Mnogi privredni subjekti svoj otpad bacaju na deponije jer im je jeftinije da prekrše zakon i plate kaznu, umesto da nekome plate da to uradi kako treba.

„Dođete do nekakve nagodbe sa prekršajnim sudom i tako vozate dokle god je to moguće. Mislim da će promene i u krivičnom delu zakonodavstva, u smislu štete koja se nanosi životnoj sredini, pojačati pritisak da korporacije shvate da sada imamo podignutu infrastrukturu, da sada možete da predate svoje toner kasete, otpadno ulje, opasan otpad, hemijske proizvode, bolje ili akumulatore i slično.“ – ističe Siniša Mitrovič, direktor Centra za cirkularnu ekonomiju PKS-a.

„Ukoliko ne postoji dovoljno stimulansa ka privredi, ako ne postoji svest i ekonomska dobit, neće ni privreda sama početi da radi.“ – poručuje Igor Jezdimirović iz organizacije „Inženjeri zaštite životne sredine“ i dodaje: „Mora postojati jedan impuls koji traži da dokažu da su sa otpadom uradili sve ono što treba. Sam sistem kontrole, odnosno rada inspekcije, napredovao je kada je reč o privredi, za razliku od sistema odlaganja otpada u lokalnim samoupravama. Sada u privredi nema toliko skretanja pogleda, kao što je bilo ranije. Sa druge strane, otpad koji generiše privreda je homogeniji i sa njime se može lakše upravljati, nego sa otpadom iz domaćinstava koji se prikuplja na lokalu.“

U Srbiji poseban apsurd stvara i eko taksa koja se obračunava prema kvadraturi preduzeća umesto po kubiku generisanog otpada, pa imamo one kompanije koje ne stvaraju nikakav otpad ali zbog veličine preduzeća plaćaju više nego oni koji ozbiljno zagađuju životnu sredinu.

Povezani Članci

Najnovije

Scroll to Top