U trenutku kada modna industrija prolazi kroz ubrzano preispitivanje pod pritiskom klimatskih promena, ograničenih resursa i potrebe za potpuno novim modelima proizvodnje, sve više pažnje usmerava se na ljude koji rade na preseku inženjeringa, nauke i održivosti.

Jedan od njih je Martin Ekenbark, projektni menadžer i lider Circular Innovation Lab-a u okviru H&M Grupe. Njegov rad fokusiran je na razvoj održivih materijala, cirkularnih sistema i integraciju novih tehnologija u lanac snabdevanja modne industrije.

U intervjuu za BIZLife, Ekenbark govori o svom profesionalnom putu, prelasku iz tradicionalnog inženjeringa u oblast održivosti i o tome kako izgleda razvoj i skaliranje novih materijala u industriji koja se brzo menja.

Na pitanje šta ga je inspirisalo da iz inženjeringa pređe u održivost unutar H&M Group, objašnjava:

„Ovo je zanimljivo pitanje. Mislim da sam davno počeo kao inženjer u IKEI, radeći sa enterijerima, i oduvek me je zanimalo kako da stvari učinim boljim, bilo da su u pitanju tekstili, alati ili bilo šta drugo. Tamo sam radio sa materijalima i dizajnerskim inženjeringom za konstrukcione delove, na primer za fioke. Zatim sam došao u H&M kao njihov prvi inženjer u segmentu enterijera, što je podrazumevalo rad na enterijerima prodavnica širom sveta. U to vreme proces je izgledao ovako: dizajner bi rekao ‘želim nešto ovakvo’, to bi se faksom poslalo dobavljaču, oni bi poslali crteže nazad i to je bilo to. Moj zadatak bio je da uspostavim inženjerski deo sistema. Tokom deset godina, od tima od dve osobe izrastao sam u odeljenje od 11 inženjera koji podržavaju sve brendove unutar H&M Group. Ali u jednom trenutku shvatio sam da sam uglavnom menadžer, da se više bavim ljudima nego inovacijama. Želeo sam da se vratim projektnom radu i inovacijama, a kada se pojavila prilika da radim sa tekstilom i nekomercijalnim materijalima, nisam mogao da kažem ne. Imali smo prazan list papira i budžet, a pitanje je bilo kako to da uradimo.“

Govoreći o tome kako je nastao Circular Innovation Lab i kako funkcioniše rad unutar H&M sistema, objašnjava:

„Počeli smo mapiranjem toga kako izgledaju uspešni projekti unutar H&M-a i shvatili smo da imamo čitav ekosistem zainteresovanih strana. Circular Innovation Lab povezuje različite delove organizacije koji su potrebni da bi se podržala inovacija, potreban nam je pravni tim jer moramo da pravimo ugovore sa kompanijama koje se često plaše da će velike korporacije poput H&M-a preuzeti njihovu intelektualnu svojinu. Potreban nam je i tim za održivost kako bismo definisali zahteve, kao i ‘venture’ tim, proizvodni tim i sami brendovi. Sve smo to povezali u jedan sistem i počeli da radimo sa različitim kompanijama. U tom trenutku nisam znao ništa o tekstilu, radio sam samo sa zavesama u prodavnicama. Moj kolega je bio stručnjak za tekstil, ja sam bio stručnjak za čvrste materijale i tako smo zajedno učili. To je ono što me pokreće – učenje nečeg potpuno novog.“

Na pitanje kako se ideje pretvaraju u skalabilna rešenja, Ekenbark za BIZLife opisuje proces razvoja materijala:

„Kada procenjujemo projekat, počinjemo analizom sirovine koja se koristi za proizvodnju vlakna ili proizvoda. Zatim procenjujemo da li može da se nabavlja na globalnom nivou i da li će troškovi verovatno opadati kako obim proizvodnje raste. Sertifikati su još jedan ključni faktor, jer ih većina materijala zahteva, pa procenjujemo da li bi oni mogli predstavljati prepreku.

Takođe gledamo da li je potrebno razviti novu proizvodnu opremu ili može da se koristi postojeća infrastruktura. U ranoj fazi uvek tražimo uzorak, bilo da je u pitanju 10 grama ili nekoliko kilograma, kako bismo testirali da li ispunjava naše specifikacije. Ako materijal prođe ovu fazu, prelazimo na izradu prototipa, a zatim i na malu kolekciju u saradnji sa brendom. Odatle proces prelazi na skaliranje i eventualnu integraciju u nabavku za narednih pet do deset godina.“

Dodaje da je upravo skaliranje najveći izazov:

„Dostizanje velikog obima je najveći izazov. Uvek postoji rizik da će neko drugi razviti brže i bolje rešenje. Zato moramo brzo da prelazimo na kolekcije i skaliranje. Čak je i prelazak iz laboratorije na pilot ili industrijski nivo ogroman izazov – sve se menja, uključujući i opremu. Na kraju, često smo spremni za kupovinu materijala, ali kompanije još nisu spremne da isporuče potrebne količine.“

Na pitanje koliko ljudi radi na ovome, objašnjava:

„U suštini, u Circular Innovation Lab-u sam samo ja. Ali sarađujem sa mnogim timovima, brendovima i našom proizvodnom kancelarijom u Šangaju, dizajnom i drugim sektorima.“

Govoreći o budućnosti cirkularne mode, Ekenbark ističe velike promene koje dolaze:

„Mislim da ćemo videti mnogo različitih metoda proizvodnje i novih načina reciklaže. Na tekstil gledamo kao na resurs, a ne kao na otpad. To takođe menja način na koji se njime trguje, jer ako se nešto smatra otpadom, ne može lako da se transportuje preko granica. Imaćemo bolje sortiranje i veće mogućnosti za obradu mešanih materijala. Doživećemo proizvodnju vlakana na potpuno nove načine, uključujući fermentaciju i mikroorganizme koji proizvode sirovine umesto sirove nafte. Takođe ćemo se udaljiti od zavisnosti od fosilnih goriva. U poljoprivredi i proizvodnji pamuka videćemo nove pristupe – hidroponski uzgoj ili uzgoj u laboratoriji. Ne postoji jedno najbolje rešenje; najbolje je ono koje može najbrže da se skalira. I naravno, promeniće se i način na koji kupujemo – više second-hand kupovine, iznajmljivanja i ponovne upotrebe. Kada jedan komad garderobe može da se koristi 148 puta, to nije samo održivost, već potpuno novi poslovni model. Na kraju, nastavljamo da radimo na našem cilju da svi naši materijali do 2030. budu ili reciklirani ili održivo nabavljeni. Ostvarili smo snažan napredak tokom 2025. godine: ukupan udeo recikliranih i održivo nabavljenih materijala dostigao je 91 odsto, dok je udeo recikliranih materijala dostigao 32 odsto.“

Foto: Jana Desovski