Pustinja Atakama u Čileu najsuvlje je mesto na Zemlji, na kojem kiša nije padala vekovima. Ova pustinja sa nestvarnim predelima smeštena je uz obalu Čilea, u Južnoj Americi, na obali Tihog okeana. U pojedinim delovima pustinje Atakama prosečna količina padavina iznosi svega 0,03 inča godišnje, dok u drugima, posebno oko grada Kalame, kiša nije pala više od 400 godina – tačnije, u periodu između 1570. i 1971. godine.
Veliki deo pustinje prostire se preko Anda i nalazi se na velikoj nadmorskoj visini. Za razliku od drugih pustinja, poput Sahare u Africi ili Mohave u Kaliforniji, Atakama je zapravo veoma hladno mesto, sa prosečnom dnevnom temperaturom između 0 i 25 stepeni Celzijusa.
Pustinja se sastoji od slanog zemljišta, peska i okamenjene lave, a prostire se od planinskog lanca Anda do Pacifika. Tlo to jasno pokazuje – kamen zamenjuje zemlju. Slana jezera se suše i pretvaraju u tvrde bele ploče. Ovo područje je izuzetno suvo zbog svoje geografske izolovanosti planinskim lancima.
Slana jezera
Tokom ranijih perioda, u predelima Anda akumuliralo se dovoljno vode da se formiraju jezera. Neka od njih nastala su topljenjem glečera na kraju ledenog doba. U mnogim jezerima Anda velika količina vode izgubljena je isparavanjem.
Kako je voda isparavala, koncentracija soli se povećavala, pa su tako nastajale slane vode. Na većim nadmorskim visinama, kada dođe do padavina, umesto kiše pada sneg, koji se zadržava u oblastima gde temperatura nije dovoljno visoka da bi se otopio.
Nestvarni predeli Atakame prostiru se na više od 100.000 kvadratnih kilometara, a kroz njih prolazi mreža puteva Panameričkog auto-puta ukupne dužine 30.600 kilometara, koji povezuje Severnu i Južnu Ameriku.
Pustinja pored najvećeg okeana
Pustinja se proteže duž uske trake, stešnjene između Tihog okeana i Anda. Ipak, ona nije udaljena u uobičajenom smislu – nalazi se pored najvećeg okeana na planeti, blizu luka, puteva i gradova. Voda je blizu, ali do pustinje ne stiže.
Andi se strmo uzdižu ka istoku, formirajući prirodni zid koji blokira vlažan vazduh sa kontinenta. Sa zapada, Tihi okean šalje oblake ka unutrašnjosti, ali se oni retko razvijaju u kišu.
Hladna Humboltova struja hladi vazduh blizu površine, dok topliji vazduh ostaje iznad. Umesto oluja, formira se magla. Niski oblaci prelaze preko brda, a zatim se razilaze. Ovaj obrazac se retko menja. Sistemi visokog pritiska ostaju stabilni.
Godišnja doba prolaze bez većih promena. Rezultat nije dramatična suša, već stalno odsustvo padavina. Pejzaž se sporo prilagođava. Ništa brzo ne raste. Ništa brzo ne nestaje.
Postoji 550 biljnih vrsta
Veći deo unutrašnjosti pustinje potpuno je bez vegetacije. U nekim oblastima čak ni mrtva biljna materija ne truli. Istraživači su pronašli organske ostatke stare i po nekoliko hiljada godina. Upravo ta „nepokretnost“ privlači naučnike. Svemirske agencije testiraju opremu za Mars u ovoj pustinji, jer se tlo, prema rečima istraživača, ponaša na neobične i još uvek nedovoljno poznate načine.
Bliže obali i duž izolovanih brda, slika se blago menja. Magla se skuplja na padinama i hrani male biljne zajednice. Bromelije crpe vlagu direktno iz vazduha. Kratkotrajne biljke se pojavljuju na kratko, a zatim nestaju. U ovim „džepovima“ postoji oko 550 biljnih vrsta, od kojih se mnoge ne mogu naći nigde drugde na svetu. Životinja je ostalo malo. Insekti, škorpije, gušteri i male ptice čine krhke lance ishrane koji se lako narušavaju.
„Pustinjska ruka“
Nestvarnosti ovog predela doprinosi i neobičan spomenik pod nazivom „Pustinjska ruka“. Smešten usred pustinje, izgleda kao da čovek koji se davi u živom pesku očajnički pruža ruku u nadi da će ga neko u poslednjem trenutku spasiti. Palac i četiri prsta koji izviru iz zemlje naglo prekidaju monotoniju pustinje. Spomenik je visok impresivnih 11 metara, a najbliži grad, Antofagasta, udaljen je 74 kilometra. Skulpturu je 1992. godine od betona i gvožđa izradio čileanski vajar Mario Irarazabal. Poznat po radovima koji tematizuju ljudsku patnju, Irarazabal je i ovom skulpturom dočarao osećaj usamljenosti i izolacije, piše N1.
Foto:
