U Japanu postoji tradicija premeštanja zrelih stabala sa korenom i korenskom balom, umesto njihove seče kada se nađu na putu novim putevima ili građevinskim projektima. Proces može trajati mesecima, a tradicionalne metode danas se kombinuju sa savremenom tehnologijom.
Tehnika poznata kao „nemavaši“ počinje mnogo pre samog premeštanja stabla. Stručnjaci pažljivo ispituju zemljište kako bi pronašli i oslobodili korenov sistem, koji se zatim ručno obmotava i učvršćuje kako bi ostao zaštićen tokom transporta.
Korenska bala ostaje očuvana tokom čitavog procesa. Kada se korenje osigura, koriste se kranovi, drvene konstrukcije, valjci, nosači i posebno pripremljene staze kako bi se stablo podiglo i premestilo u novu, unapred pripremljenu jamu. Ceo proces može trajati gotovo godinu dana, a nekim veoma starim stablima ostavlja se dodatno vreme da se prilagode novom mestu.
Tradicionalna tehnika danas se oslanja i na savremene alate. Stručnjaci koriste GPS praćenje, 3D modeliranje i sisteme za nadzor kako bi preciznije procenili gustinu korenja i sastav zemljišta i isplanirali svaki korak premeštanja.
Ovakav pristup povezan je i sa odnosom prema prirodi koji ima duboke korene u japanskoj kulturi. U šintoizmu se priroda smatra svetom i povezanom sa duhovima, odnosno kamijima. Posebno mesto imaju veoma stara stabla, za koja se u tradicionalnim verovanjima vezuju i kodame, duhovi drveća.
Osim kulturnog značaja, očuvanje velikih i starih stabala ima i praktične ekološke koristi. Zrela stabla već pružaju hlad, doprinose vezivanju ugljenika i predstavljaju stanište za različite vrste. Kada se zamene mladim sadnicama, potrebno je mnogo godina da one dostignu sličnu veličinu i ekološku funkciju.
Veliki uticaj na infrastrukturne projekte
Primeri iz urbanog razvoja pokazuju kako se ovakav pristup može primeniti i na velike infrastrukturne projekte. U tokijskom području Jingu Gaien, planovi razvoja izazvali su pažnju zbog uticaja na postojeće drveće. Izmenjeni plan smanjio je broj stabala predviđenih za uklanjanje i proširio zelene površine, dok je jedan stadion pomeren više od deset metara dalje od postojećih redova ginka kako bi se drveću ostavilo više prostora.
Slična ideja postoji i u japanskom pristupu upravljanju šumama, koji se oslanja na selektivnu seču umesto potpunog uklanjanja drveća. Uz to, razvijene su i druge metode obnove zelenih površina, poput Miyawaki metode, koja se koristi za stvaranje gustih šuma autohtonih vrsta na degradiranom zemljištu.
Zanimljivo je da izraz „nemavaši“ u Japanu nema značenje samo u vezi sa drvećem. U poslovnom okruženju koristi se i za postepeno usaglašavanje sa zainteresovanim stranama pre donošenja velike odluke. U oba slučaja naglasak je na pripremi, strpljenju i postepenom stvaranju uslova za promenu.
Japanska praksa pokazuje da razvoj infrastrukture i očuvanje zrelog drveća ne moraju uvek biti međusobno isključivi. Umesto da se drvo posmatra samo kao prepreka izgradnji, njegovo premeštanje otvara mogućnost da se postojeće zelenilo sačuva i tamo gde se prostor grada menja.
Tradicionalne tehnike tako danas dobijaju podršku tehnologije, od GPS-a i 3D modeliranja do savremenih sistema za praćenje. Ideja je jednostavna: kada postoji mogućnost da se sačuva veliko i staro stablo, ponekad je potrebno samo više vremena, pažnje i planiranja.
Foto: Unsplash/Carl Kho
