Novi održivi trend u Evropi možda je morbidan, ali fokus se stavlja na buduće generacije. Tradicionalni način sahranjivanja voljenih već je prevaziđen u mnogim skandinavskim zemljama. Novi metodi uključuju kompostiranje i zamrzavanje, a cilj je prenos održivih ideja na sve aspekte života, pa čak i smrt.
Filmske scene u kojima likovi puštaju pepeo voljenih dirljive su, ali u Srbiji nemoguće. Zakon o sahranjivanju nalaže da posmrtni ostaci sahranjenih moraju da počivaju u grobnom mestu najmanje 10 godina od dana sahranjivanja. Mnogi koji nemaju priliku i finansijsku mogućnost da nekoga sahrane na groblju, to čine ilegalnim putem, na tzv. divljim grobljima.
U mnogim zemljama situacija je potpuno drugačija. Jedan od veoma popularnih načina sahranjivanja je pomoću balona na vruć vazduh. Nakon što balon dostigne određenu visinu iz njega se prosipa pepeo, a porodica dobija koordinate odakle je pepeo pušten.
U Americi ljudi čak i šalju delove urne u svemir. Sve veći broj kompanija nudi i dijamante za spomen-obeležja ili kremaciju. Tokom nekoliko meseci, ugljenik izvučen iz pepela ili kose osobe presuje se u sintetičke dijamante koji se mogu ugraditi u nakit.
Održivo sahranjivanje
Posebno u Holandiji i Švajcarskoj, ljudi biraju da se odreknu tradicionalnih groblja. Kako je održivost uzela zamaha u Evropi, mnogi su se zapitali zašto štetimo planeti, kad možemo da joj pomognemo. Na livadama i u šumama, mrtvi se polažu u biorazgradive kovčege napravljene bez laka ili metala, i bez balsamovanja ili hemijskih aditiva. U Švajcarskoj takođe je česta pojava da se pepeo prospe sa neke litice ili na livadu.
Prema Nemačkom udruženju za kvalitet krematorijumskih objekata, kremacija je činila 81% sahrana u Nemačkoj 2024. godine. Moderni krematorijumi sada koriste sisteme za rekuperaciju toplote, a pogrebnici sve više nude biorazgradive urne.
Telo: Prirodni kompost
Neka pogrebna preduzeća sada nude prirodniju opciju, poznatu kao ljudsko kompostiranje. Telo se stavlja u čauru od slame, sena, cveća i male količine biljnog uglja. Prirodni mikroorganizmi u telu, u kombinaciji sa biljnim materijalom, razlažu ostatke u finu zemlju za oko 40 dana. Biološki filter za vazduh sprečava mirise. Preostale kosti se melju u fini prah i mešaju sa zemljom. Na mestu gde se postavi kompost, zasadi se biljka koju je neko izabrao pre smrti.
Promesiona
Švedska biološkinja Suzane Vig-Masak, koja je preminula 2020. godine, smatra se pionirom još jedne ekološki prihvatljive metode sahranjivanja — promesione.
U tom procesu, telo se prvo brzo zamrzava na minus 18 stepeni Celzijusa), a zatim uranja u tečni azot na minus 196 stepeni. Ekstremna hladnoća čini telo toliko krhkim da čak i male vibracije uzrokuju da se raspadne u fini prah.
Ostaci se zatim mogu staviti u mali, kompostibilni kovčeg napravljen od kukuruznog ili krompirovog skroba i zakopati u zemlju. Iako je postupak patentiran u više od 30 zemalja, još uvek nije nigde primenjen u praksi.
Foto: Unsplash/Lukasz Szramuk
