U modernom društvu tema roditeljstva i ravnoteže između posla i porodičnog života postala je centralna tema brojnih socioloških i psiholoških studija. Dok mnogi pretpostavljaju da je rad van kuće, sa svojim profesionalnim obavezama, rokovima i pritiscima, podjednako ili čak više stresan od brige o deci kod kuće, sve više rezultata ukazuje da biti kod kuće i brinuti se o deci može biti jednako, a u nekim situacijama čak i više stresno.

Ove nalaze potvrđuju i relevantna istraživanja sprovedena tokom i nakon pandemije COVID-19, kada su rutine porodica širom sveta pretrpele dramatične promene.

Jedno važno istraživanje Ann & Robert H. Lurie Children’s Hospital of Chicago, objavljeno u časopisu JAMA Network Open, obuhvatilo je više od 1.000 roditelja koji su tokom pandemije radili od kuće i poređivalo njihov nivo roditeljskog stresa sa roditeljima koji su radili na radnom mestu. Rezultati pokazuju da je 40% roditelja koji su radili od kuće prijavilo visok nivo stresa u vezi sa roditeljskim obavezama, dok je ta stopa bila samo 27% kod roditelja koji su morali ići na posao. Razlika je bila posebno izražena kod očeva, koji su dvostruko verovatnije prijavili da im je roditeljstvo „stresno većinu vremena“ kada su radili od kuće.

Ovaj nalaz je suštinski zanimljiv jer ruši stereotip da je briga o deci „lakši posao“ od profesionalnih obaveza. Istraživači napominju da kombinovanje radnih zadataka i brige o deci, posebno kada ne postoji jasna granica između poslovnog i porodičnog prostora, stvara posebnu vrstu stresa koji je drugačiji, ali ne manje intenzivan od radnog stresa.

“Mentalno opterećenje”

Pored toga, rezultati iz PubMed analize pokazuju da su matične žene koje ostaju kod kuće sa decom imale statistički značajno viši prosečni stres u poređenju sa zaposlenim majkama u istoj studiji koja je uporedila stres, anksioznost i socijalnu dobrobit tokom pandemije. Prosek rezultata za domaće majke bio je značajno viši nego kod majki koje su radile u zdravstvenim centrima.

Stručnjaci objašnjavaju da su uzroci ovog fenomena višestruki. Jedan od ključnih faktora je tzv. „mentalno opterećenje“, nevidljiva, ali konstantna kognitivna i emocionalna odgovornost za organizaciju svakodnevnih porodičnih obaveza, koje uključuje planiranje obroka, nadzor dece, školskih obaveza, logistiku i neprekidno reagovanje na potrebe deteta. Ovo opterećenje može se akumulirati i dovesti do emocionalne iscrpljenosti, iako nije svuda lako merljivo standardnim instrumentima za stres. Takođe, u mnogim porodicama žene preuzimaju veću odgovornost za ove „nevidljive“ zadatke, što dodatno povećava njihov lični stres.

Eksperti iz oblasti psihologije ukazuju da je ova situacija naročito izražena u periodima kada roditelji moraju da balansiraju more zadataka bez jasne podrške i strukture, na primer, tokom zatvaranja škola ili kada nema dostupne dodatne pomoći u čuvanju dece. Takve okolnosti obično ne postoje u profesionalnom okruženju gde postoje jasni radni zadaci, pauze i mogućnost delegiranja poslova ili traženja pomoći kolega.

Ukratko, iako rad na radnom mestu donosi svoje vlastite obaveze i stresore, sve veći broj studija ukazuje da briga o deci kod kuće, posebno u uslovima gde se moraju kombinovati različite obaveze, može biti izuzetno stresna i dovesti do značajnog psihološkog opterećenja. Ovi rezultati podstiču aktuelne diskusije o potrebi boljeg sistema podrške roditeljima: fleksibilnih radnih aranžmana, dostupnih usluga čuvanja dece i društvenih politika koje prepoznaju intenzitet emocionalnih izazova roditeljstva kao jednake savremenim profesionalnim obavezama.

Foto: Unsplash