Zamislite tehnologiju koja bi mogla da snizi temperaturu na Zemlji tako što bi u atmosferu ispuštala sitne čestice koje odbijaju deo Sunčeve energije nazad u svemir. Upravo na tome radi kompanija Stardust Solutions, ali naučnici upozoravaju da bi pokušaj veštačkog hlađenja planete mogao da donese i ozbiljne, nepredvidive posledice.
Stardust Solutions, američko-izraelska kompanija osnovana 2023. godine, razvija tehnologiju poznatu kao solarni geoinženjering. Ideja je da se sitne čestice rasprše u stratosferi pomoću aviona koji lete na velikim visinama ili balona. Čestice bi reflektovale deo Sunčeve energije i tako privremeno smanjile zagrevanje Zemlje.
Iako zvuči kao naučna fantastika, princip iza ove ideje već postoji u prirodi.
Inspiracija iz vulkanskih erupcija
Velike vulkanske erupcije mogu da izbace ogromne količine sumpor-dioksida visoko u atmosferu. On formira sitne čestice koje reflektuju Sunčevu svetlost i mogu privremeno da snize globalnu temperaturu.
Kada je 1991. godine eruptirao vulkan Pinatubo na Filipinima, u atmosferu je dospela velika količina sumpor-dioksida. Posledica je bilo globalno zahlađenje od oko 0,5 stepeni Celzijusa koje je trajalo više od godinu dana.
Solarni geoinženjering pokušava da iskoristi sličan princip, ali kontrolisano i uz pomoć tehnologije.
Ideja je sve prisutnija u raspravama o klimatskim promenama, posebno kako temperature rastu, a posledice globalnog zagrevanja postaju sve ozbiljnije.
Direktor kompanije Stardust Solutions, Yanai Yedvab, smatra da bi solarni geoinženjering mogao da bude važan alat koji bi vlade trebalo da razmotre. Istovremeno, naglašava da ova tehnologija ne može da zameni smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte niti da predstavlja jednostavno rešenje za klimatsku krizu.
Kompanija razvija drugačije čestice
Većina istraživanja solarnog geoinženjeringa trenutno se fokusira na sumpor-dioksid. Međutim, on ima i niz poznatih negativnih posledica, između ostalog može doprineti kiselim kišama i oštećenju ozonskog omotača.
Stardust Solutions zato pokušava da razvije materijal koji bi, prema tvrdnjama kompanije, mogao da bude bezbedniji i lakše kontrolisan.
Kompanija je razvila dve vrste čestica. Jedna se zasniva na amorfnom silicijum-dioksidu, koji se koristi kao dodatak u hrani, pastama za zube i kozmetici. Druga ima jezgro od kalcijum-karbonata, glavnog sastojka ljuske jajeta, obavijeno slojem amorfnog silicijum-dioksida.
Obe supstance postoje u prirodi, ali se mogu proizvoditi i sintetički. Prema procenama kompanije, jedna količina od milion tona ovih čestica mogla bi da dovede do hlađenja od oko 0,5 stepeni Celzijusa. Međutim, čestice bi morale da se ponovo ispuštaju svake godine.
Cena? Oko 10 milijardi dolara za svaku takvu godišnju primenu. Kompanija smatra da je to relativno mali iznos u poređenju sa ekonomskom štetom koju već izazivaju klimatske katastrofe.
Naučnici upozoravaju da posledice nisu dovoljno poznate
Upravo ovde počinje najveća dilema. Brojni naučnici upozoravaju da još ne znamo dovoljno o tome kako bi ovakva intervencija uticala na kompleksan klimatski sistem Zemlje.
David Keith, profesor geofizičkih nauka na Univerzitetu u Čikagu i jedan od poznatijih istraživača solarnog geoinženjeringa, smatra da Stardust previše samouvereno govori o bezbednosti svojih čestica u poređenju sa sumporom.
Jedan od problema je takozvana „hitchhiker“ hipoteza – mogućnost da čestice u atmosferi na sebe vežu metale ili druge supstance koje bi mogle predstavljati rizik ako dospeju u ljudski respiratorni sistem.
Kompanija tvrdi da je pri razvoju čestica uzela u obzir takve rizike. Ipak, naučnici ističu da još nije poznato kako bi se materijali ponašali kada bi se koristili u velikim razmerama i dospeli u atmosferu.
„Solarni geoinženjering zadire u neke od najmanje shvaćenih delova klimatskog sistema“, upozorio je Raymond Pierrehumbert, profesor planetarne fizike na Univerzitetu u Oksfordu.
Prema njegovim rečima, mali eksperimenti ne mogu da pokažu kako bi čitav sistem Zemlje reagovao na primenu ovakve tehnologije u velikim razmerama.
Pravi eksperimenti tek predstoje
Stardust Solutions do sada je svoje testiranje ograničila na laboratorijske uslove. Sledeći korak trebalo bi da budu eksperimenti na otvorenom, koje kompanija planira u narednih nekoliko godina.
Takvi eksperimenti, međutim, već su se pokazali kao veoma kontroverzni.
Planovi istraživača sa Univerziteta Harvard da izvedu testne letove u švedskom delu Arktika 2021. godine obustavljeni su nakon snažnog protivljenja lokalne zajednice.
Godinu dana kasnije, američki startap Make Sunsets izveo je eksperiment sa meteorološkim balonima u Meksiku bez odgovarajućeg regulatornog okvira. Meksiko je nakon toga zabranio eksperimente sa solarnim geoinženjeringom.
Stardust navodi da bi buduća testiranja bila sprovedena isključivo pod nadzorom i direktnim vođstvom vlada. Kompanija ih poredi sa razvojem lekova – prvo bi se sprovodili mali eksperimenti sa jasno definisanim kriterijumima, a tek potom bi se eventualno prelazilo na veće testove.
Ko odlučuje kako ćemo menjati klimu?
Pored naučnih, postoje i ozbiljna etička pitanja. Stardust Solutions je privatna kompanija koja razvija tehnologiju sa potencijalno globalnim posledicama. Naučnici zato upozoravaju da profitni interes ne bi trebalo da ima odlučujuću ulogu u donošenju odluka o tehnologiji koja bi mogla da utiče na čitavu planetu.
David Keith smatra da su privatno vlasništvo nad tehnologijom i profitni motivi u direktnoj suprotnosti sa nivoom transparentnosti koji je potreban za legitimno istraživanje solarnog geoinženjeringa.
Dodatni problem je pitanje ko bi odlučivao o tome kada i kako bi tehnologija bila primenjena. Ako bi neki regioni imali korist od hlađenja, dok bi drugi pretrpeli posledice promenjenih vremenskih obrazaca, ko bi snosio odgovornost?
Neki naučnici posebno upozoravaju da bi solarni geoinženjering mogao da utiče na padavine i monsunske sisteme, što bi imalo direktne posledice po poljoprivredu i proizvodnju hrane. Postoji i još jedan ozbiljan scenario – takozvani „termination shock“, odnosno naglo zagrevanje koje bi moglo da usledi ukoliko se jednom započeta primena iznenada prekine.
Ako bi planeta godinama bila veštački hlađena, a zatim se čestice više ne bi ispuštale u atmosferu, temperatura bi mogla naglo da poraste u relativno kratkom periodu.
Stardust tvrdi da bi njihova tehnologija mogla da se postepeno pojačava ili smanjuje i da čestice prirodno napuštaju atmosferu nakon približno godinu dana. Prema kompaniji, to bi omogućilo vladama da postepeno prilagođavaju nivo hlađenja.
Ipak, deo naučne zajednice ostaje skeptičan.
Da li možemo da „kupimo vreme“?
Zagovornici istraživanja solarnog geoinženjeringa ne tvrde nužno da bi ova tehnologija trebalo da bude trajno rešenje za klimatske promene. Jedan od njihovih glavnih argumenata jeste da bi mogla da posluži kao privremena pomoć dok svet ne smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte.
Stardust Solutions smatra da bi solarni geoinženjering mogao da „kupi čovečanstvu vreme“ potrebno za rešavanje osnovnog uzroka klimatske krize.
Kritičari, međutim, strahuju da bi upravo suprotno moglo da se dogodi – da tehnologija stvori utisak kako postoji način da se posledice klimatskih promena jednostavno „poprave“, bez dovoljno snažnog smanjenja upotrebe fosilnih goriva.
Sarah Doherty, profesorka atmosferskih nauka na Univerzitetu u Vašingtonu, upozorava da aktuelna naučna saznanja još nisu dovoljna da bi se na konkretne pristupe solarnom geoinženjeringu gledalo kao na investicione prilike ili da bi se društvo usmeravalo ka njihovoj primeni.
Za sada je zato teško dati jednostavan odgovor na pitanje da li bi veštačko hlađenje planete bilo rešenje ili novi problem.
Jedno je izvesno: menjanje atmosfere u globalnim razmerama nije eksperiment bez posledica. Dok klimatska kriza povećava pritisak da se pronađu nova rešenja, naučnici upozoravaju da bi pokušaj da kontrolišemo temperaturu Zemlje mogao otvoriti čitav niz novih, još uvek nepoznatih rizika.
Foto: Magnific/rawpixel.com
