Ako ste ikada obilazili Tokio, verovatno ste primetili neobičan paradoks: ulice su uglavnom besprekorno čiste, ali javnu kantu za smeće ponekad je gotovo nemoguće pronaći.
Turisti tako neretko satima nose praznu flašicu, omot od grickalica ili čašu kafe, pokušavajući da pronađu mesto gde mogu da ih odlože. Upravo zato društvenim mrežama kruže brojni snimci posetilaca koji zbunjeno tragaju za kantama u jednom od najuređenijih gradova na svetu.
Međutim, razlog nije samo u tome što su Japanci „uredniji“ od drugih. Današnji sistem rezultat je kombinacije istorijskih događaja, javnih politika, troškova održavanja i društvenih normi.
Prelomni trenutak dogodio se 1995. godine
Japan nije oduvek bio zemlja bez kanti za smeće. Velika promena dogodila se u martu 1995. godine, nakon napada sarinom u tokijskom metrou, kada su pripadnici kulta Aum Shinrikyo pustili otrovni gas u nekoliko vozova. U napadu je poginulo 14 ljudi, a hiljade su povređene.
Nakon toga, vlasti su iz bezbednosnih razloga uklonile ili zatvorile veliki broj javnih kanti. Kasniji teroristički napadi širom sveta, uključujući napade 11. septembra u SAD, dodatno su učvrstili takav pristup.
Ipak, bezbednost sama po sebi ne objašnjava zašto se kante decenijama kasnije nisu vratile u većem broju.
Kante koštaju više nego što izgleda
Dodatni razlog je praktičan: njihovo održavanje zahteva novac i radnu snagu. Prema Aji Jošidi iz japanskog Nacionalnog instituta za studije životne sredine, pojedine lokalne samouprave počele su od 2000-ih da smanjuju broj kanti na ulicama i podstiču građane da otpad nose sa sobom.
U Kjotu je, na primer, broj uličnih kanti od 2011. godine smanjen za više od polovine. Jedan od razloga bili su problemi sa odlaganjem kućnog otpada u javne kante, kao i gomilanjem smeća oko njih, što je povećavalo troškove njihovog održavanja.
To otvara zanimljivo pitanje: ako nema dovoljno kanti, zašto ulice nisu zatrpane otpadom?
Čiste ulice nisu posledica samo društvenih navika
Jošida upozorava da japansku čistoću ne treba pripisivati isključivo nekoj „urođenoj“ sklonosti ka urednosti. Čiste ulice su i rezultat višedecenijskih javnih politika.
Lokalne vlasti ulagale su u kampanje protiv bacanja otpada, edukaciju građana, čišćenje ulica i uređenje javnih prostora tako da se bacanje smeća obeshrabruje.
Važnu ulogu imaju i društvene norme. Jedna od njih je meiwaku o kakenai – ideja da ne treba stvarati neprijatnost ili problem drugim ljudima.
Postoje i svakodnevne navike koje smanjuju količinu otpada na javnim mestima. Jedenje u hodu, na primer, nije toliko uobičajeno kao u mnogim drugim zemljama. Zbog toga ljudi tokom kretanja kroz grad proizvode manje otpada, a ono što ipak naprave uglavnom nose sa sobom.
Turisti imaju drugačiji problem
Za posetioce je situacija ipak nešto komplikovanija. Turistički dan često podrazumeva kupovinu flaširane vode, kafe, hrane iz prodavnica i grickalica koje se jedu usput. Tako se otpad brzo nakupi, dok kanta nije na vidiku.
Japanski vodič Junko Joko navodi da se turisti u početku često žale zbog nedostatka kanti, ali da se mnogi ubrzo naviknu. Istovremeno, primećuju i drugu stranu sistema – koliko je malo otpada na ulicama.
Kante, inače, nisu potpuno nestale. Mogu se pronaći na železničkim stanicama, često u blizini ulaza i automatskih kapija, gde ih osoblje ili nadzorne kamere mogu pratiti.
Sada se pojavljuje i novo rešenje
Tokio je nedavno dobio još jedan neobičan odgovor na pitanje šta raditi sa otpadom kada kanti nema dovoljno. Na stanici Šindžuku počelo je testiranje mobilnih robota-kanti koji se kreću prostorom i prikupljaju otpad od putnika. Umesto da građani traže kantu, ona dolazi do njih.
Dok ovakva rešenja ne postanu uobičajena, japanski model i dalje počiva na jednostavnom pravilu: ako nema kante, otpad se nosi sa sobom dok se ne pronađe odgovarajuće mesto za odlaganje.
Upravo u tome je možda i najzanimljiviji deo japanskog pristupa. Čiste ulice nisu rezultat jednog rešenja, već kombinacije infrastrukture, propisa, navika i očekivanja da je otpad odgovornost onoga ko ga je napravio.
Foto: Unsplash/Tokyo
