Rubrika „Zeleni influenser meseca” portala OdržiMe predstavlja ljude koji svojim radom i ličnim izborima podstiču odgovorniji odnos prema životnoj sredini. Ovog meseca razgovaramo sa Milicom Veličković, koja putuje, planinari, učestvuje u trkama u prirodi i ekološkim i humanitarnim akcijama. Kroz ta iskustva govori o onome što često izostane iz objava sa izleta: obavezi da brinemo o mestima koja posećujemo, ali i o kraju u kojem živimo.
Sebe radije opisuje kao zelenu aktivistkinju koja nastoji da živi u skladu sa svojim vrednostima. Ljubav prema prirodi za nju je jedna od tih vrednosti, usvojena mnogo pre društvenih mreža. Ponela ju je iz vaspitanja i odrastanja u okruženju u kojem je priroda bila važan deo života, uz razumevanje da nemamo pravo da sa njom radimo šta god poželimo.
„Naprotiv, prema onome što volimo imamo i najveću odgovornost.”
Putovanja, trčanje i planinarenje produbili su tu povezanost, a sa upoznavanjem novih predela rasla je i potreba da se uključi u njihovo očuvanje. U ekološkim akcijama pronašla je ljude spremne da za zajednički cilj izdvoje vreme, energiju i često sopstveni novac. Uživanje u lepom predelu, smatra, nosi i obavezu da doprinesemo tome da on ostane sačuvan.
Upoznati predeo znači razumeti i njegovo nasleđe
Među mestima koja su na Milicu ostavila naročit utisak izdvajaju se manastir Visoki Dečani i Petruška oblast kod Paraćina. Obilazak tih krajeva doživljava i kao susret sa istorijom, tradicijom i kulturom, sa tragovima ljudi koji su na tom prostoru živeli vekovima ranije.
Za nju upoznavanje zemlje podrazumeva poštovanje prirodnog i kulturnog nasleđa. U tome prepoznaje i rodoljublje: spremnost da saznamo više o onome što smo nasledili i da o tome brinemo. Primećuje da ponekad lakše prepoznamo vrednost udaljenih destinacija nego mesta koja su nam blizu.
„Možemo da obiđemo čitav svet, ali ako pritom ne naučimo da poštujemo ono što nam je pred očima, onda smo mnogo putovali, a malo naučili.”
Otuda i njen poziv da prvo upoznamo sopstvenu zemlju. Veruje da ćemo i druge krajeve bolje razumeti kada naučimo da cenimo svoje nasleđe. Za nju putovanje dobija pun smisao kada nas podstakne da pažljivije gledamo mesta kroz koja prolazimo i razumemo zbog čega ih vredi sačuvati.
Ta poruka prati i njen odnos prema sadržaju koji objavljuje. Na društvenim mrežama priroda je često predstavljena kroz pažljivo odabrane fotografije planina, reka i šuma. Mnogo ređe, primećuje, vidimo ono što narušava taj prizor ili upoznajemo ljude koji rade na njegovom očuvanju.
Prizori otpada pored upozorenja da se smeće ne baca za nju pokazuju koliko se dostupnost informacija razlikuje od njihove primene. Smatra da problem treba dokumentovati i objaviti, ali i preduzeti korake da se reši. Reakcija na objavu sama po sebi ne uklanja otpad. Zato uz preporuke sa putovanja pokušava da prenese i odgovornost posetioca da za sobom ne ostavlja tragove boravka.
Isto očekuje i na trkama u prirodi. Trčanje joj omogućava da predeo doživi drugačije i primeti detalje koje bi iz automobila ili sa vidikovca možda propustila. Upravo ta blizina, smatra, obavezuje i organizatore i učesnike.
Navodi da postoje organizatori koji očuvanju okruženja pristupaju veoma odgovorno, ali vidi prostor za smanjenje jednokratne plastike, pažljivo postavljanje okrepa, edukaciju takmičara i poštovanje osetljivih područja. Potrebno je ukloniti sve što je tokom događaja ostavljeno i razmišljati o stanju terena kada se učesnici vrate kući.
„Svako od nas mora da razume da pravila ponašanja u prirodi važe i kada nema sudija, kontrolnih punktova i publike.”
Odgovornost učesnika vidi i u sitnicama poput čuvanja omota energetske pločice do prve kante. Kaže da takav otpad, nažalost, često sreće na stazama. Upravo ti postupci pokazuju koliko su takmičari spremni da vode računa o prostoru u kojem treniraju i provode slobodno vreme.
Zašto podrška akciji često ostane samo na rečima
Milica je u ekološkim i humanitarnim inicijativama učestvovala samostalno i sa kolegama iz agencije Represent System. Sadnja drveća, čišćenje šuma, reka i parkova, kao i trčanje za podršku onima kojima je pomoć potrebna, deo su tih iskustava. Teško joj je da izdvoji jednu akciju jer svaka nosi svoju priču.
Posebnu zahvalnost upućuje udruženju Gradski trkači, čiji članovi ulažu vreme, entuzijazam i sopstvena sredstva u brigu o okruženju. Kao primer njihovog angažovanja izdvaja Stepin lug, o kojem govori kao o mestu koje opstaje zahvaljujući njihovoj upornosti i ljubavi prema prirodi. Takvu brigu za kraj u kojem živimo smatra suštinom lokalpatriotizma.
Ipak, iskustvo sa akcija donelo joj je i razočaranja. Odziv je, kaže, često izuzetno mali, uprkos glasnoj podršci čistijoj životnoj sredini i sadnji drveća. Kada je potrebno izdvojiti sopstveno vreme, mnogi koji podržavaju ideju izostanu.
„Nikad ne treba potcenjivati male pomake, ali ne smemo se zadovoljiti time da povremeno popravljamo posledice. Potrebno je da menjamo svest i navike zbog kojih problemi nastaju.”
Zato insistira na kontinuitetu. Povremeno čišćenje jeste važno, ali bez promene ponašanja isti problemi se vraćaju. Slično razmišlja i o kampanjama kratkog daha: jedna akcija, nekoliko fotografija i objava mogu ostaviti utisak velikog učinka, dok dugoročni rezultati izostaju.
Odgovornost koju nosimo kući
Po povratku sa putovanja Milica nastoji da zadrži odnos prema prirodi koji zastupa na terenu. To za nju znači odgovorno postupanje sa otpadom, reciklažu, smanjenje nepotrebne potrošnje i pažljivije korišćenje resursa. Sasvim običan primer nalazi u sopstvenim džepovima i torbama, u kojima čuva papiriće dok ne stigne do prve kante.
Pažnja prema planini na kojoj provodimo vikend, objašnjava, nema mnogo smisla ako smo nemarni prema ulici, parku ili reci pored kojih živimo. Navike preporučuje kao početak, uz prijavljivanje uočenih problema i podršku ljudima i organizacijama koje se ozbiljno bave zaštitom životne sredine. Istovremeno razume i zamor aktivista, jer pokušaji da se problem reši često deluju kao borba sa vetrenjačama.
Potvrdu da njene priče imaju uticaja nalazi u porukama ljudi koji su zahvaljujući njima posetili neko mesto, priključili se akciji ili na drugi način doprineli razvoju ekološke svesti. Čak i kada poruka stigne do desetak ljudi, a nekoga podstakne da promeni naviku, za Milicu je to veliki uspeh.
Takav odnos prema uticaju objašnjava i zašto joj je bliža odrednica aktivistkinje. Važno joj je da ono što zastupa bude vidljivo u njenim postupcima, a ljubav prema zemlji povezuje sa očuvanjem reka, šuma, planina i kulturnog nasleđa. Odgovornost prema njima, smatra, treba svakodnevno pokazivati.
Volela bi da takvih odluka bude više i da se podrška iz komentara češće pretvara u prisustvo na terenu. Njeno merilo uticaja ostaje vezano za ono što radimo svakodnevno, kada nema publike koja će taj trud primetiti.
„Životna sredina se ne čuva jednom godišnje, za potrebe kampanje. Čuva se svakog dana, i to najviše onda kada nas niko ne fotografiše.”
Piše: Mladen Stanković
Foto: Milica Veličković/Katarina Đoganić/Uroš Eleković
