Velike vulkanske erupcije nisu ostavljale posledice samo u neposrednoj okolini vulkana. Njihov uticaj na klimu mogao je da se oseti širom sveta, izazivajući zahlađenja, nestašice hrane, širenje bolesti i društvene nemire. Novo istraživanje pokazuje koliko su prirodni događaji uticali na ljudsku istoriju, ali i zašto su neka društva uspevala da se lakše izbore sa njihovim posledicama.

Kada je vulkan Tambora, na području današnje Indonezije, eruptirao 1815. godine, u njegovoj okolini stradalo je više od 71.000 ljudi. Međutim, posledice ove katastrofe nisu se zaustavile na granicama regiona. Čestice oslobođene tokom erupcije dospele su u atmosferu i doprinele globalnom zahlađenju, koje je narednih godina izazvalo ekstremne vremenske prilike u udaljenim delovima sveta.

Leto 1816. godine ostalo je upamćeno kao „godina bez leta”. Neuobičajeno niske temperature, mrazevi, pa čak i sneg tokom letnjih meseci uništili su useve kukuruza u Novoj Engleskoj, pirinča i heljde u Kini, kao i pšenice, ovsa i krompira u Irskoj. Nestašice hrane dovele su do rasta cena, protesta i nemira, dok su teške životne okolnosti možda doprinele i širenju tifusa.

Iako je Tambora jedna od najistraženijih erupcija u istoriji, naučnici ukazuju na to da su i drugi vulkani mogli da imaju značajnu ulogu u oblikovanju društvenih i istorijskih događaja.

Kako vulkani mogu da ohlade planetu?

Tim istraživača, predvođen vulkanologom Klajvom Openhajmerom (Clive Oppenheimer) sa Univerziteta u Kembridžu, analizirao je 38 velikih vulkanskih erupcija i njihove moguće posledice po klimu i društvo. Rezultati su predstavljeni 2026. godine u naučnom časopisu Annual Review of Earth and Planetary Sciences.

Tokom velikih erupcija oslobađaju se gasovi koji sadrže sumpor. Oni u atmosferi reaguju i formiraju sitne čestice, odnosno aerosole, koji odbijaju deo Sunčevog zračenja i tako doprinose zahlađenju Zemljine površine. Ove čestice mogu mesecima da ostanu u atmosferi i da se, nošene vazdušnim strujama, prošire širom planete.

Analiza 38 najvećih erupcija u periodu od 1. do 1900. godine pokazala je da je prosečno zahlađenje na severnoj hemisferi u godini nakon erupcije iznosilo oko 0,5 stepeni Celzijusa.

Ipak, uticaj nije uvek bio isti. Posledice su zavisile od jačine erupcije, količine oslobođenih gasova i klimatskih uslova koji su joj prethodili. U periodima kada je klima već bila hladnija, povratak na uobičajene temperature mogao je da traje duže.

Probudio se najviši vulkan u Evropi: Etna ponovo eruptira više od nedelju dana

Od loših žetvi do epidemija i društvenih nemira

Istraživači su tragove nekadašnjih erupcija povezivali sa podacima sačuvanim u ledenim jezgrima Grenlanda i Antarktika, kao i sa godovima drveća, koji omogućavaju rekonstrukciju temperaturnih promena tokom prošlosti.

Njihovi nalazi ukazuju na moguću vezu između vulkanskih erupcija, hladnih perioda i pojedinih velikih istorijskih kriza.

Na primer, istraživanje objavljeno 2025. godine povezalo je neuobičajeno hladna leta sredinom 14. veka sa slabim prinosima žitarica na Mediteranu. Istorijski zapisi pokazuju da su italijanski gradovi-države u tom periodu uvozili žito sa Kavkaza, što je moglo da doprinese širenju buva koje su prenosile kugu, u vreme kada se Crna smrt širila Evropom.

Još jedan podatak pokazuje razmere mogućeg uticaja vulkanske aktivnosti: od 17 velikih perioda gladi zabeleženih u Evropi između 1300. i 1800. godine, njih 11 usledilo je nakon velikih erupcija.

To, međutim, ne znači da su vulkani bili jedini uzrok ovih događaja. Njihov uticaj potrebno je posmatrati zajedno sa ekonomskim, političkim i društvenim okolnostima tog vremena.

Zašto su neka društva lakše podnosila klimatske krize?

Jedan od najvažnijih zaključaka istraživanja jeste da razmere klimatskog poremećaja ne određuju nužno i težinu njegovih društvenih posledica. Istoričarka klime i životne sredine Heli Huhtama (Heli Huhtamaa) sa Univerziteta u Bernu proučavala je posledice tri perioda vulkanski izazvanog zahlađenja tokom 17. veka u Ostrobotniji, na području današnje Finske.

Iako je zahlađenje iz 1695. godine bilo najizraženije, lokalno stanovništvo tada je uspelo da sačuva više poljoprivrednih imanja nego tokom prethodnih kriza. Zemlju je izgubilo oko sedam odsto seljaka, u poređenju sa približno 20 odsto tokom ranijih perioda.

Razlog je bila odluka vlasti da stanovništvu odobre poreske olakšice. Iako ova mera nije bila motivisana humanitarnim razlozima, već nastojanjem da se očuvaju poreski prihodi, pomogla je poljoprivrednicima da lakše prebrode krizu.

„Kada dođe do klimatskog šoka, nije presudno da li je hladnije za 0,5 ili 1,5 stepeni, jer je ono što je zaista važno ranjivost društva”, objašnjava Huhtama.

Nisu sve vesti o planeti loše: Ekološki pomaci koji su obeležili 2026. godinu

Šta nas prošlost može naučiti o današnjim klimatskim izazovima?

Vulkanske erupcije predstavljaju nagle prirodne poremećaje klimatskog sistema, ali način na koji su se različite zajednice nosile sa njihovim posledicama može biti važan i za razumevanje savremenih izazova.

Istraživači smatraju da proučavanje istorijskih odgovora na klimatske krize može pomoći u boljem razumevanju otpornosti društva, posebno kada je reč o proizvodnji hrane, ekonomiji i ulozi institucija.

Iako se današnji svet suočava sa globalnim zagrevanjem, a ne dugotrajnim zahlađenjima izazvanim vulkanima, istorijski primeri ukazuju na zajedničku lekciju: prirodni poremećaji mogu pokrenuti ozbiljne društvene krize, ali njihove posledice u velikoj meri zavise od spremnosti zajednice, dostupnih resursa i odluka koje se donose u trenutku krize.

Foto: Unsplash/Soliman Cifuentes