Crna kuhinjska plastika, hvataljke, kutlače, nedavno su identifikovane kao neočekivani izvor opasnosti u kuhinji. Jedno istraživanje pokazalo je da toksične materije u recikliranoj crnoj plastici mogu završiti u hrani i na taj način zatrovati ono što jedemo, a samim tim i nas same. Ispostavilo se da je u spomenutom istraživanju pogrešno izračunata koncentracija toksičnih materija. Istraživanje je podiglo veo sa mutnog sveta reciklirane plastike. Dakle, da li da ponovo stavimo crne varjače u fioku sa priborom za jelo ili postoji pravi razlog za zabrinutost?
Šta je problem sa crnom plastikom?
Reciklirana plastika, napravljena od predmeta različitih boja, ima tendenciju da dobije neprivlačnu boju mulja. Da bi proizvodi izgledali elegantnije i ujednačenije, proizvođači obično dodaju boju u reciklirane proizvode. Problem je u tome što kada se ovi proizvodi recikliraju, pigment koji im je dodavan ih čini nevidljivim za optičke senzore koji se koriste za sortiranje različite plastike u postrojenjima za reciklažu. Proizvođači su zato počeli da koriste alternativne crne pigmente koji ne uzrokuju ovaj problem, ali izgleda da je problem stvorio potražnju za crnom plastikom koja je nastala od elektronskog otpada, koji dolazi kroz drugačiji tok reciklaže. Kućišta proizvoda kao što su računari, televizori i aparati za kafu se obično tretiraju usporivačima plamena kako bi se sprečili požari. Ovo uključuje hemikalije za koje se pokazalo da su toksične za ljude pri visokim nivoima izloženosti i koje su sada zabranjene u mnogim zemljama. Međutim, izgleda da zastarela plastika koja sadrži neke od ovih hemikalija još uvek prolazi kroz lanac reciklaže.
Šta je pokazalo istraživanje?
Studija, objavljena u oktobru u recenziranom časopisu Chemosphere, analizirala je 203 crna plastična proizvoda za domaćinstvo koji se prodaju u SAD, uključujući kuhinjski pribor, posude za pakovanje krane i igračke. Istraživači su procenili da se nivoi hemikalije otporne na plamen zvane dekabromodifenil etar (BDE-209) koja se ne može lako razgraditi u životnoj sredini, približavaju bezbednoj granici izloženosti koju savetuje Američka agencija za zaštitu životne sredine (EPA).
Kako je došlo do greške?
Naučnici su pogrešno izračunali referentnu dozu što je dovelo do većeg rizika. Autori su rekli da greška nije promenila njihov opšti zaključak da „recikliranje, bez neophodne transparentnosti i ograničenja kako bi se osigurala bezbednost, dovodi do neočekivanog izlaganja toksičnim usporivačima plamena u kućnim predmetima“.
Ipak, menja se stepen zabrinutosti prosečnog čitaoca, piše Guardian
Možemo li da se opustimo?
Iako je u radu precenjen rizik, priča je istakla stvarne kompromise koji mogu postojati između održivosti i bezbednosti proizvoda.
„Kada počnete da razumete sve ove materijalne tokove i kuda oni idu, to je zaista složeno“, rekao je Mark Miodovnik, profesor iz Londona.
„Sadržaj koji se može reciklirati je dobar. Ali ako je u pitanju zastarela plastika, oni često imaju ove prilično užasne stvari u sebi. Reciklaža u kontaktu sa hranom jedan je od zaista velikih problema u svetu ambalaže.”
Foto: Freepik
