Bojan Gligić, generalni direktor kompanije Eso Tron, koja je regionalni lider u tretmanu bio-otpada – pretvarajući ga u zelenu energiju, u razgovoru za našu Odrzime.rs ESG Web Platformu odgovara na pitanja o najaktuelnijim „energetskim“ temama, apostrofirajući neophodnost razvoja biogasnih elektrana, ali i objašnjavajući neminovnost praćenja brzih promena u toj sferi.
Povećana potreba za energijom, tehnološke inovacije, klimatske promene i urbanizacija dovele su Srbiju, kao i ceo svet, u situaciju da ubrzano razvija obnovljive izvore energije, ali i razmatra i planira korišćenje nuklearne energije. Da li je to realan scenario?
Svet se trenutno nalazi u značajnoj energetskoj tranziciji koja postaje sve intenzivnija usled tehnoloških inovacija koje menjaju način na koji koristimo električnu energiju, dok istovremeno raste i potražnja u krajnjoj potrošnji. Klimatske promene su najistaknutiji pokretač inovacija i energetske tranzicije; globalno zagrevanje i ostali uticaji klimatskih promena naveli su nas na razvijanje čistijih tehnologija, pretežno u transportu i industriji, gde su prisutne najveće emisije ugljen-dioksida. Tako danas imamo sve više vozila na električni pogon koja zahtevaju pristup elektro-punjačima, odnosno elektroprenosnoj mreži. To, osim što zahteva povećanje dostupne količine električne energije, zahteva i fleksibilnost mreže kako bi brže raspoređivala kapacitete uz manju predvidivost potrošnje. Ako izuzmemo termoelektrane, koje bi sa povećanjem potrošnje linearno više emitovale zagađenja koja naša životna sredina ne može da podnese, moramo se osloniti na efikasniju integraciju obnovljivih izvora energije poput solarnih i vetroelektrana. Međutim, trenutnim tempom nećemo uspeti da nadomestimo potrebne količine električne energije. Čak i ako rapidno povećamo broj solarnih i vetroelektrana na mreži, svakako ćemo se suočiti sa problemom balansiranja, što je neophodno da bi elektroprenosna mreža bila dovoljno fleksibilna za izmenjeni profil potrošnje koji dolazi u narednom periodu. To znači da je potrebno uvođenje skladišnih kapaciteta energije, pretežno u vidu baterija, ali takav pristup može trajno negativno uticati na trend cena električne energije.
Smatram da otpad trenutno ima najizraženiju ulogu u obezbeđivanju zelene budućnosti pretežno zato što iskorištavanjem otpada kao energetskog resursa ostvarujemo dvostruku vrednost: prvo, kada otpad uklonimo iz životne sredine, i drugo, kada ga iskoristimo kao energent
Sve što navodimo su dugoročni efekti i izazovi energetske tranzicije koji će se odraziti za 10 do 15 godina. Da bismo ih prevazišli, moramo danas da razmatramo odluke i donosimo planove, a u njima je scenario korišćenja nuklearne energije realan. Pitanje je možda kada će korišćenje nuklearne energije postati izvesno, jer je teško zamisliti svet u 2050. godini sa svim tehnološkim dostignućima u svakodnevnoj upotrebi bez jakog i stabilnog izvora energije. Ako zakasnimo sa eventualnim korišćenjem nuklearne energije, rizikujemo da budemo uskraćeni za upotrebu naprednih tehnologija ili da nas to preskupo košta.
Da li je zaista neophodno da već sada Republika Srbija razmatra korišćenje nuklearne energije i da li postoji alternativa?
Korišćenje nuklearne energije nije jednostavno, posebno u zemljama gde se do sada nije koristila. Proces od početnog planiranja do puštanja u rad nuklearne elektrane je veoma kompleksan i može potrajati više od 15 godina. Stoga smatram da je neophodno već sada razmatrati tu opciju, što ne znači da se zaista mora izgraditi elektrana. Veoma je važno da već sada planiramo i sprovedemo sve studije izvodljivosti kvalitetno, temeljno i više puta, ako je potrebno, kako bismo bili spremni da sprovedemo razvoj nuklearne elektrane ako se donese odluka da je to potrebno. Takođe je važno da ne budemo u naučnom zaostatku za drugim zemljama koje se suočavaju sa energetskom tranzicijom. Najvažnije je precizno utvrditi da li smo zaista spremni za razvoj nuklearne elektrane, kako ne bismo kasno shvatili da moramo zakupljivati kapacitete nuklearnih elektrana iz drugih, razvijenijih zemalja.
Alternativa postoji, i koliko god delovala slabo, moramo joj dati prioritet i maksimalno je koristiti, jer ćemo makar uspeti da što kasnije odložimo korišćenje nuklearne energije. Republika Srbija ima povoljnu solarnu iradijaciju, odnosno dobar potencijal za razvoj solarnih elektrana, a postoji i značajan broj zona koje pogoduju razvoju vetroparkova. Prioritet moramo dati prvenstveno iskorišćavanju ovih potencijala. Kao što smo već pomenuli, solarne i vetroelektrane iziskuju balansiranje na mreži, jer ne možemo očekivati da solarna elektrana radi konstantno kada je to noću nemoguće, niti da vetroturbina radi bez vetra. Republika Srbija ima jedan pritajeni potencijal koji može dodatno olakšati balansiranje, a to su biogasne elektrane kojih već imamo u radu. One pretežno koriste agrarne ostatke i životinjski stajnjak, koji se biološkim procesom razgrađuju u biogas, koji se potom koristi za dobijanje električne energije. Takođe, postoji mogućnost da se organski otpad koristi za dobijanje biogasa, koji bismo umesto odlaganja na deponije i zagađivanja mogli koristiti za energetske svrhe, čime bismo povećali kapacitete za dobijanje električne energije iz biogasnih elektrana. Sa povećanim kapacitetima biogasnih elektrana možemo kreirati takozvane balansne grupe generatora električne energije, gde bi solarne elektrane, vetroparkovi i biogasne elektrane zajedno funkcionisale i međusobno se balansirale.
Pored navedenog, Republika Srbija je značajno napredovala u trgovini električnom energijom. U prethodne dve godine uvedeno je unutardnevno tržište električne energije, a postali smo i deo ADEX regionalne berze električne energije, što može pozitivno uticati na brži razvoj gore navedenih obnovljivih izvora energije.
Svaka priča o nuklearnoj energiji, u jednom delu javnosti, počinje i završava se pitanjem nuklearnog otpada. Kakav je institucionalni i regulatorni okvir u Srbiji?
Republika Srbija je proteklih godina značajno uredila regulatorni okvir za upravljanje otpadom, kako neopasnim tako i opasnim. Doneseni su pravilnici koji se aktivno sprovode i rezultati su vidljivi. Posebno je važno napomenuti da se danas operateri koji poseduju dozvole za upravljanje otpadom mnogo detaljnije kontrolišu i usklađuju njihovi dozvoljeni kapaciteti prema tehničkim mogućnostima. Međutim, nuklearni otpad je tema za sebe i zahteva poseban regulatorni okvir koji je potrebno tek razviti u Srbiji, a to je neizostavan deo studija izvodljivosti za razvoj nuklearnih elektrana. Ne samo neizostavan, već i presudan, jer ako nemamo uspostavljen nepokolebljiv sistem za upravljanje nuklearnim otpadom, nije moguće dalje razmatrati razvoj nuklearnih elektrana. Postoje napredna rešenja za upravljanje nuklearnim otpadom, u kojima prednjači Finska, koja će biti prva zemlja na svetu koja će odložiti nuklearni otpad u specijalne geološke jame. Nuklearni otpad će na jugozapadu Finske biti zakopan u specijalnim izolovanim jamama na dubini većoj od 400 metara, upakovan u vodootporne bakarne kanistre. Ovo postrojenje je nazvano “Onkalo,” što na finskom znači mala pećina, i očekuje se da će sa prvim odlaganjem otpada početi 2025. godine. Naučnici tvrde da ovako odložen nuklearni otpad može trajati i do 100.000 godina. Naravno, postoje i drugačije metode odlaganja nuklearnog otpada koje su još uvek u teoriji, ali s obzirom na razvoj tehnologije i napredak u komercijalnim letovima u svemir, iako zvuči lucidno, možemo očekivati da odlaganje otpada u svemiru postane primenjen način za zbrinjavanje nuklearnog otpada kada Republika Srbija bude imala prve količine istog za zbrinjavanje.
Što se tiče institucionalnog okvira, važno je formirati radnu grupu koju čine eksperti iz svih relevantnih oblasti u vezi sa razvojem nuklearnih elektrana: naučnih stručnjaka, bezbednosnog sektora, zdravstvenog sektora, sektora životne sredine, energetike, ekonomije i drugih. Ovako formirana radna grupa mora imati poseban status u okviru Vlade Republike Srbije, kao i mogućnosti nesmetanog rada uz sve potrebne resurse za kvalitetno obavljanje posla. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) je najrelevantnija institucija zadužena za kontrolu i nadzor nad svim nuklearnim elektranama na svetu. Nedavno su stručnjaci ove agencije bili u ekspertskoj poseti Republici Srbiji kako bi predstavili neophodne okvire koje je potrebno adekvatno implementirati, a koji obuhvataju i sve mere oko upravljanja otpadom.
Kakva je uloga otpada u obezbeđivanju „zelene“ budućnosti? Svest raste, ali šta je sa podrškom poslovne zajednice i institucija?
Već skoro 10 godina se bavim upravljanjem otpadom u Republici Srbiji, a sa kompanijom Eso Tron, u kojoj sam direktor, sproveo sam veliki broj inovativnih projekata koji su doprineli boljitku životne sredine u Republici Srbiji. Smatram da otpad trenutno ima najizraženiju ulogu u obezbeđivanju zelene budućnosti pretežno zato što iskorištavanjem otpada kao energetskog resursa ostvarujemo dvostruku vrednost: prvo, kada otpad uklonimo iz životne sredine, i drugo, kada ga iskoristimo kao energent. Institucije i poslovna zajednica treba da prepoznaju ovaj značaj i pokušaju identifikovati što više potencijalnog otpada koji može biti koristan energent. Institucije poput Ministarstva za zaštitu životne sredine i Privredne komore Srbije uveliko rade na podizanju svesti i kreiranju pozitivnih okolnosti kako bi se povećalo korišćenje otpada kao energenta. Postoji formiran sektor Privredne komore za cirkularnu ekonomiju, koji već dugi niz godina aktivno pomaže poslovnoj zajednici da prepozna svoje karbonske otiske, odnosno količine zagađenja, a potom i kako da ih smanji. Zbrinjavanje otpada kao energenta, umesto odlaganja na deponije, jeste značajan pozitivan efekat po smanjenje štetnih emisija u pojedinačnim privrednim subjektima.
Postoje različiti načini na koje se otpad može koristiti kao energent. Na primer, uveli smo organizovano sakupljanje otpadnog jestivog ulja iz ugostiteljskog sektora u Republici Srbiji. Naši predstavnici nedeljno posete preko 4000 restorana i preuzmu otpadno jestivo ulje, koje se potom prerađuje u našim postrojenjima i izvozi u zemlje EU, koje takvo ulje koriste za dobijanje biodizela. Prema RED II direktivi (direktiva EU o obnovljivoj energiji), biodizel se u malom postotku meša sa fosilnim dizelom pre nego što se distribuira korisnicima na benzinskim stanicama, sve u cilju smanjenja štetnih emisija ugljen-dioksida pri korišćenju goriva u automobilima.
