Kada je glumac Orlando Blum nedavno otkrio da je prošao proceduru „čišćenja krvi“, mnogi su se začudili. Zvezda filmova „Pirati sa Kariba“ je pribegla tretmanu poznatom kao aferesis – medicinskom procesu u kojem se krv izvlači iz tela, centrifugira ili filtrira kako bi se izdvojile određene komponente, a zatim vraća, u pokušaju da se izbace mikroplastika i drugi toksini.

Aferesis se obično koristi za lečenje stanja kao što su autoimune bolesti ili abnormalno visok nivo krvnih ćelija ili proteina. Njegova upotreba kao detoksa od mikroplastike, međutim, nije naučno dokazana.

Ipak, Blum je rekao da sumnja da je njegovo telo apsorbovalo plastiku kroz svakodnevnu izloženost i želeo je da je izbaci iz sistema.

Verovatno je u pravu kada je reč o izloženosti. Naučnici su pronašli mikroplastiku – sitne plastične fragmente veličine manje od 5 mm – u vazduhu, vodi, zemljištu, hrani, pa čak i u ljudskom tkivu. Ali kada je u pitanju njihovo uklanjanje iz krvotoka, tu nauka postaje nejasna, piše The Conversation.

Kao istraživači koji proučavaju kontaminaciju mikroplastikom, ispitivano je ovo pitanje u kontekstu dijalize – životno spasavajućeg tretmana za pacijente sa otkazivanjem bubrega. Dijaliza filtrira otpadne proizvode poput uree i kreatinina iz krvi, reguliše elektrolite, uklanja višak tečnosti i pomaže u održavanju krvnog pritiska.

https://www.youtube.com/embed/tyuu6NYuo1Q?si=7GHkZjbriDshp0aX

Ali studija je otkrila da, iako je dijaliza medicinsko čudo, može imati i ironičnu manu: može uvoditi mikroplastiku u krvotok. U nekim slučajevima je otkriveno da pacijenti koji su primali dijalizu bivaju izloženi mikroplastici tokom tretmana zbog raspadanja plastičnih komponenti u opremi – zabrinjavajući paradoks za proceduru dizajniranu da „očisti“ krv.

Aferesis je blisko povezan sa dijalizom: oba postupka uključuju izvlačenje krvi iz tela, njeno vođenje kroz plastične cevi i filtere, a zatim vraćanje – tako da oba tretmana nose sličan rizik od unošenja mikroplastike iz opreme u krvotok.

Šta je mikroplastika?

Mikroplastika su plastične čestice veličine od oko 5 mm (otprilike dužina zrna pirinča) pa sve do 0,1 mikrona – manje od crvene krvne ćelije.

Neka mikroplastika se namerno proizvodi, poput plastičnih mikroperli koje su nekada bile česte u sredstvima za piling lica. Druga nastaju kada se veći plastični predmeti vremenom raspadaju zbog sunčeve svetlosti, trenja ili fizičkog stresa.

Mikroplastika je svuda: u hrani koju jedemo, vazduhu koji udišemo i vodi koju pijemo. Plastična ambalaža, sintetička odeća poput poliestera, pa čak i veštački travnjaci doprinose njenom širenju. Auto gume oslobađaju plastične čestice kako se troše, a hrana koja se greje ili čuva u plastičnim posudama može otpustiti mikroplastiku.

Jedna procena sugeriše da prosečan odrasli čovek može uneti oko 883 čestice mikroplastike, više od pola mikrograma, dnevno.

Do sada, studije na velikim populacijama nisu utvrdile vezu između izloženosti mikroplastici i određenih bolesti. Takve studije su potrebne, ali još nisu završene. Međutim, rani rezultati istraživanja sugerišu da mikroplastika može biti povezana sa upalama, kardiovaskularnim problemima i oštećenjem DNK – što predstavlja potencijalni put ka razvoju raka.

Ono što još nije jasno je kako se mikroplastika ponaša unutar tela: da li se akumulira, kako interaguje sa tkivima i kako (ili da li) telo uspeva da je izbaci.

Primamljivo je verovati, kao što izgleda da Blum veruje, da možemo jednostavno „očistiti“ krv, kao što procedimo pastu ili prečistimo vodu za piće. Baš kao što cediljka filtrira vodu od paste, dijalizne mašine filtriraju krv, ali koriste mnogo složenije i osetljivije sisteme. Ove mašine zavise od plastičnih komponenti, uključujući cevi, membrane i filtere, koji su izloženi stalnom pritisku i ponovnoj upotrebi. Za razliku od nerđajućeg čelika, ovi materijali se vremenom mogu raspadati, potencijalno oslobađajući mikroplastiku direktno u krvotok.

Trenutno ne postoje objavljeni naučni dokazi da se mikroplastika može efikasno filtrirati iz ljudske krvi. Zato tvrdnje da dijaliza ili drugi tretmani mogu ukloniti mikroplastiku treba posmatrati sa skepticizmom, posebno kada su sistemi filtracije sami napravljeni od plastike.

Iako je primamljivo tražiti brza rešenja ili tretmane koje promovišu poznate ličnosti, mi smo još u ranim fazama razumevanja šta mikroplastika radi našem telu i kako je ukloniti. Umesto da se fokusiramo isključivo na načine da „ispramo“ plastiku iz krvotoka, efikasnija dugoročna strategija može biti smanjenje izloženosti od samog početka.

Blumova priča odražava rastuću zabrinutost javnosti: svi znamo da nosimo teret plastike. Ali njegovo rešavanje zahteva više od wellness trendova: potrebno je rigorozno naučno istraživanje, stroža regulacija i smanjenje naše zavisnosti od plastike u svakodnevnom životu.