Ljudi nisu jedina bića koja se smeju. Novo istraživanje pokazalo je da naši najbliži rođaci, orangutani, gorile, bonobi i šimpanze, ne samo da se smeju, već to rade u gotovo istom ritmu kao i mi. Naučnici veruju da ovaj obrazac potiče od zajedničkog pretka koji je živeo pre oko 15 miliona godina.

Studija, objavljena u časopisu Communications Biology, otvara novo poglavlje u razumevanju evolucije smeha, ali i razvoja ljudskog govora i jezika.

Smeh kao evolutivna veza

Tim istraživača predvođen primatološkinjom Kjarom De Gregorio sa Univerziteta Vorvik analizirao je smeh četiri vrste čovekolikih majmuna i uporedio ga sa smehom dece uzrasta od šest meseci do sedam godina.

Istraživači su proučavali snimke nastale tokom igre i golicanja, analizirajući ukupno 140 sekvenci smeha.

Rezultati su pokazali da i ljudi i veliki čovekoliki majmuni tokom golicanja proizvode smeh u pravilnom ritmu, odnosno u jednakim vremenskim intervalima, slično otkucajima sata.

„Kada se fokusirate na taj obrazac, postaje neverovatno koliko je njihov smeh sličan našem“, ističe De Gregorio.

Katastrofalna oluja izbrisala 7% najređe vrste majmuna na svetu

Zašto se ljudi smeju drugačije?

Iako je osnovni ritam smeha zajednički, naučnici su otkrili i jednu važnu razliku – ljudi su razvili mnogo veću fleksibilnost u načinu na koji se smeju.

Drugim rečima, naš smeh se menja u zavisnosti od situacije. Smeh tokom igre, formalnog razgovora ili druženja sa prijateljima nije isti, a upravo ta sposobnost prilagođavanja mogla bi biti jedan od koraka koji su tokom evolucije doveli do razvoja govora i jezika.

„Možemo da se nasmejemo iz pristojnosti, ali i da se potpuno drugačije smejemo među prijateljima. Ta raznovrsnost govori mnogo o našem emocionalnom stanju“, objašnjava De Gregorio.

Smeh kao prozor u prošlost

Istraživanje takođe pokazuje da su vrste koje su evolutivno bliže čoveku, poput bonoba i šimpanzi, razvile brži ritam smeha od gorila i orangutana.

Prema mišljenju istraživača, to sugeriše da je ritam smeha tokom miliona godina postajao sve dinamičniji.

Šta još ne znamo?

Naučnici ističu da su mnoga pitanja i dalje otvorena. Jedno od njih jeste da li čovekoliki majmuni tokom života uče da bolje kontrolišu i prilagođavaju svoj smeh, slično kao ljudi.

Odgovor na to pitanje mogao bi da pruži još dublji uvid u evoluciju ljudske komunikacije i emocija.

Na kraju, istraživanje donosi zanimljiv podsetnik: iako nas često fokus na razlike odvaja od ostatka životinjskog sveta, upravo smeh pokazuje koliko su naše veze sa drugim primatima duboke – i koliko je deo onoga što smatramo „ljudskim“ zapravo mnogo stariji nego što smo mislili.

Foto: Unsplash