Vlade širom sveta suočavaju se s padom nataliteta i pokušavaju različitim merama da podstaknu ljude da imaju više dece. Međutim, uprkos kreativnim podsticajima – od direktnih novčanih naknada i poreskih olakšica do besplatnih tretmana plodnosti i kraćih radnih nedelja – rezultati su razočaravajući.

Primer finske opštine Lestijärvi, koja je nudila 10.000 evra po detetu kroz desetogodišnji period, pokazuje neuspeh ovakvih inicijativa – iako su uložili više od 400.000 evra, broj stanovnika se nastavio smanjivati. Slični pokušaji širom sveta, od poreskih olakšica u Mađarskoj i Singapuru do AI-posredovanih spojeva u Japanu, nisu doveli do značajnog povećanja nataliteta.

Natalitet u slobodnom padu – problem bez rešenja?

Demografski pad postaje globalni problem – čak dve trećine svetskog stanovništva sada živi u zemljama sa stopom fertiliteta ispod nivoa potrebnog za održavanje populacije. Ako se trend nastavi, predviđa se da će do kraja veka samo 12 zemalja (od čega 11 u Africi) imati stopu rađanja veću od 2,1 deteta po ženi – minimum potreban za stabilnu populaciju.

Ovo nije samo demografsko pitanje – ima ozbiljne ekonomske posledice. Manji broj novorođenih znači manje radne snage u budućnosti, što dovodi do manjeg broja poreskih obveznika i većeg pritiska na javne finansije. S&P Global procenjuje da će do 2060. godine globalni budžetski deficit skočiti sa sadašnjih 2,4% BDP-a na alarmantnih 9,1%, dok će globalni javni dug gotovo utrostručiti.

Zašto ljudi sve ređe odlučuju na roditeljstvo?

Stručnjaci ističu da ekonomska nesigurnost, visoki troškovi stanovanja i vrtića, rodna nejednakost i nesigurni radni uslovi značajno utiču na odluku o proširenju porodice. Dok su ranije društvena očekivanja podsticala žene da imaju decu, danas je situacija drugačija.

„Mladi širom sveta više ne osećaju društveni pritisak da postanu roditelji“, kaže Sara Harper, profesorka gerontologije sa Oksforda za Financial Times. „Obrazovane žene u razvijenim zemljama odrastaju u rodno neutralnom okruženju, ali kada dođu do roditeljstva, odjednom se suočavaju sa starim nejednakostima.“

Podaci pokazuju da mnogi žele više dece nego što ih zapravo imaju, ali ih finansijska nesigurnost i nedostatak podrške sprečavaju u tome. U Južnoj Koreji, koja ima najnižu stopu nataliteta na svetu, država ulaže milijarde u subvencije za vrtiće, stambene olakšice i finansijsku pomoć roditeljima – ali efekti su minimalni.

Koje su alternative?

Kako bi se ublažile posledice demografskog pada, zemlje razmatraju i druge strategije:

• Imigracija kao rešenje – Neke zemlje, poput Kanade i Finske, beleže rast populacije zahvaljujući prilivu stranih radnika. Međutim, imigracija je politički osetljivo pitanje i mnoge države nisu spremne da se oslone na ovaj model.
• Podizanje starosne granice za penziju – Produženje radnog veka je logičan potez, ali i izaziva nezadovoljstvo. Protesti u Francuskoj i Kini zbog podizanja starosne granice za penzionisanje pokazuju koliko je ova tema eksplozivna.
• Povećanje produktivnosti – Ako broj radnika opada, jedini način da ekonomija ostane stabilna jeste povećanje produktivnosti. McKinsey procenjuje da će mnoge vodeće ekonomije morati da udvostruče rast produktivnosti kako bi zadržale dosadašnji standard života.

Šta dalje?

Uprkos svim pokušajima, nijedna politika do sada nije donela dugoročne rezultate. Ako se ništa ne promeni, mnoge zemlje će se suočiti s ekonomskom stagnacijom, manjkom radne snage i preopterećenim sistemima socijalne zaštite. Pitanje koje ostaje je: kako će svet izgledati sa sve manje dece i sve više starijih – i ko će snositi teret tog izazova?

Foto: Canva