Prolazeći pored bilo kog kontejnera za donacije odeće, lako je videti kako je prepun odbačenih komada. Upravo taj problem nova evropska regulativa o modnom otpadu želi da reši, tako što će brendove naterati da plate čišćenje za sobom. Ista scena ponavlja se širom Evrope, gde se godišnje proizvede oko 12 miliona tona tekstilnog otpada. Evropski parlament je upravo odobrio veliku promenu politike koja trošak zbrinjavanja otpada direktno prebacuje na modnu industriju.
Regulativa, koja je u ponedeljak dobila konačno odobrenje, obavezuje modne brendove i onlajn prodavce da snose pune troškove prikupljanja, sortiranja i reciklaže stare odeće i obuće. Više nema prebacivanja odgovornosti na gradove ili humanitarne organizacije koje se već godinama bore sa neprekidnim prilivom odbačene garderobe.
Zemlje članice EU sada imaju rok od 30 meseci da uspostave sisteme proširene odgovornosti proizvođača (Extended Producer Responsibility – EPR) za tekstil. To je, pojednostavljeno, sistem sličan povratnoj naknadi za flaše, ali za stare farmerke i majice. Ovi programi čine proizvođače i prodavce odeće odgovornima za ono što se s njihovim proizvodima dešava kada ih potrošači odbace, piđe Happy Eco News.
Vreme donošenja ove regulative je ključno, jer evropska infrastruktura za reciklažu tekstila jedva da može da se nosi sa trenutnim količinama otpada, a kamoli sa planinom modne garderobe koja će nastaviti da raste. Danas zaposleni u reciklažnim centrima u Nemačkoj ili Francuskoj imaju gotovo nemoguć zadatak, da razvrstaju gomile mešanih materijala, oštećene komade i nekvalitetnu odeću koja se ne može ni preprodati ni profitabilno reciklirati.
Razumevanje toga gde donirana odeća zapravo završava pokazuje zašto je ova regulativa toliko važna. Većina ljudi veruje da njihova donacija ode nekome kome je potrebna, ali realnost je znatno drugačija. Samo oko 20 odsto doniranog tekstila završi u prodaji u humanitarnim ili second-hand radnjama u zemljama u kojima je doniran.
Veliki deo se izvozi u zemlje Afrike, Azije i Južne Amerike, gde lokalna tržišta bivaju preplavljena jeftinom polovnom garderobom sa Zapada. Ova praksa je ozbiljno ugrozila domaće tekstilne industrije u tim zemljama. Preostali deo odeće, često nekvalitetni proizvodi brze mode, previše oštećeni ili iznošeni za dalju upotrebu – završava na deponijama ili u spalionicama.
Ono što ovu regulativu izdvaja jeste njen direktan fokus na kompanije brze mode. Prilikom obračuna naknada, vlade moraju da uzmu u obzir ekološku štetu koju proizvode kompanije koje izbacuju jeftinu odeću neverovatnom brzinom. Ova odredba direktno pogađa ultra-brze modne gigante poput Sheina i Temua, čiji se poslovni modeli zasnivaju na haljinama od pet dolara i majicama od tri dolara.
Ove kompanije mogle bi da se suoče sa znatno većim nametima nego tradicionalni trgovci. Logika je jednostavna: ako tvoj biznis stvara više otpada i veće zagađenje – treba i više da platiš za njegovo uklanjanje.
Iz ugla nekoga ko iz Toronta posmatra modnu industriju, ova regulativa deluje kao nešto što je trebalo da postoji još pre mnogo godina. Normalizovali smo kupovinu odeće toliko jeftine da postaje praktično jednokratna, a onda se čudimo kada se deponije pune, a centri za donacije ne mogu da izdrže pritisak.
Regulativa dolazi u trenutku kada se industrija ubrzano trudi da razvije održiva rešenja za reciklažu. ReHubs, koalicija koja okuplja brendove, trgovačka udruženja i reciklažne kompanije, planira da kasnije ovog meseca predstavi strategiju za širenje cirkularnih tekstilnih sistema širom Evrope. Oni pokušavaju da reše klasičan problem „koke i jajeta“: bez profitabilne infrastrukture za reciklažu, tekstilni otpad se gomila, ali bez sigurnog finansiranja niko ne želi da ulaže u izgradnju te infrastrukture.
Proširena odgovornost proizvođača nije nov koncept. Slični sistemi već postoje za elektronski otpad, baterije i ambalažu u mnogim zemljama. Ideja je jednostavna – kompanije koje zarađuju na prodaji proizvoda treba da snose odgovornost i za njihovo zbrinjavanje na kraju životnog veka. Ono što još nije jasno jeste koliki će tačno biti nameti i da li će oni zaista promeniti ponašanje kompanija. Ako budu preniski, brendovi brze mode mogu ih jednostavno „progutati“ i nastaviti po starom. Ako budu dovoljno visoki da ozbiljno utiču na profit, mogli bi da preispitaju čitav svoj proizvodni model.
Regulativa takođe ne precizira kako će prikupljeni tekstil biti obrađivan. Da li će zemlje članice davati prednost popravci i ponovnoj prodaji u odnosu na reciklažu? Hoće li ulagati u nove tehnologije koje mogu da razdvoje mešane materijale, koji danas uglavnom završavaju na deponijama jer ih je teško reciklirati?
Potrošači u Evropi mogli bi da počnu da primećuju promene u narednih nekoliko godina, kako države budu uvodile EPR sisteme. Početni rok od 30 meseci znači da bi prvi programi mogli da zažive krajem 2027. ili početkom 2028. godine. U tom periodu vlade će morati da uspostave sisteme prikupljanja, prošire centre za sortiranje i naprave administrativne mehanizme za naplatu naknada od proizvođača.
Vidljive promene za kupce mogle bi da uključuju nove oznake na odeći koje pokazuju mogućnost reciklaže, programe povrata stare garderobe u prodavnicama ili blago više cene ako kompanije prebace troškove na potrošače. Neki brendovi bi mogli da smanje ponudu i fokusiraju se na kvalitetnije komade koji traju duže i lakše se recikliraju.
Dugoročni efekti zavisiće isključivo od toga koliko ozbiljno zemlje članice budu sprovodile regulativu i koliko visoke naknade budu postavile. Države koje nametnu visoke troškove ultra-brzim modnim brendovima mogle bi da ih nateraju da promene poslovne modele ili čak povuku deo ponude. One koje uvedu simbolične namete verovatno neće videti velike promene.
Evropski potrošači možda još neko vreme neće primetiti drastične razlike u radnjama ili onlajn kupovini. Brendovi mogu apsorbovati troškove, prebaciti ih na cene ili smanjiti asortiman. Ali ako počnu da dizajniraju odeću koja traje duže i lakše se reciklira – to bi bila prava pobeda za životnu sredinu.
Foto: Unsplash/Francois Le Nguyen
