Tržište nekretnina ulazi u novu realnost u kojoj cena kvadrata više ne zavisi samo od lokacije i materijala. Investitori, banke i kupci sve češće gledaju širu sliku – od pristupa javnim sadržajima i zelenim površinama do toga da li kvart živi zajedno sa zajednicom. Globalni primeri pokazuju da kvadrat bez društvenog okvira postaje rashod, dok onaj koji uključuje park, školu i farmu može postati dugoročna valuta poverenja.
Zajednica mora biti važnija od betona
Nekada je bila praksa da se stambeni blokovi završe, a onda da se polako gradi i ono što ih okružuje. Danas se u razvijenim tržištima sve češće dešava suprotno, kvart ne može da se razvija dok infrastruktura za život nije tu. Britanski Houltan, jedno od najpoznatijih novih naselja, gradio je školu i zajedničke prostore paralelno sa prvim stambenim blokovima, pa je zajednica imala gde da se okuplja pre nego što su svi stanovi bili prodati.
Još ambiciozniji je plan za Velborn u Hempširu, gde investitor mora da isporuči osnovnu školu, vrtić, lekarsku ordinaciju, pab i prodavnice kao deo prve faze. Polovina teritorije rezervisana je za parkove i zelene površine, a posebno telo – Fondacija za upravljanje – određeno je da nadgleda ponašanje i održavanje prostora i nakon što investitori odu. Na taj način naselje ostaje živo i posle prodaje kvadrata, a stanari dobijaju sigurnost da neće ostati u „spavaonici bez duše”.
Ovde nije reč samo o društvenoj infrastrukturi, već i o ekonomskom modelu: stanovi u ovakvim naseljima postižu veću cenu, rente su stabilnije, a kupci pokazuju veću spremnost da ulože jer osećaju da kupuju deo šire zajednice, a ne samo zidove.
Kvadrat je svojevrsno obećanje zajednici
U Sjedinjenim Američkim Državama poslednjih godina sve se više ulaže u preuređenje obala i stvaranje „trećih mesta”, prostora gde ljudi provode vreme van kuće i posla. Umesto betonskih zidova i saobraćajnica, priobalne zone pretvaraju se u parkove, šetališta i „bioswale” drvorede, koji istovremeno upijaju kišnicu i smanjuju rizik od poplava. Tako nastaje dvostruka vrednost: s jedne strane – ekološka otpornost, s druge – novi centar društvenog života.
Atlanta je otišla korak dalje, pa u okviru novog stambenog kompleksa gradi i zajedničku farmu. Stanari će moći da kupuju lokalno uzgojenu hranu, volontiraju i rade u okviru tog prostora, dok grad dobija novu tačku zapošljavanja i javnog zdravlja. Ovakvi primeri pokazuju da stanogradnja može da preraste iz pukog poslovnog poduhvata u motor lokalne ekonomije.
Suprotni primeri pokazuju šta se dešava kada zajednica nije deo plana. U Velikoj Britaniji i Australiji sve glasnije se kritikuju projekti u kojima niču hiljade stanova, a obećani vrtići i škole ostaju samo na papiru. Rezultat su kvartovi u kojima su stanari zavisni od automobila i privatnih rešenja, a društveni život praktično ne postoji. Vrednost takvih stanova kratkoročno možda i raste, ali dugoročno gubi stabilnost, jer kvart ne nudi ništa više od zida.
Zbog toga se sve češće govori o „community delivery planu” – dokumentu kojim se defeniše kada i kako kvart dobija park, prodavnicu, zdravstveni centar ili kulturni sadržaj. Banke i fondovi već traže ovakve garancije, a kupci ih sve češće očekuju.
Kvadrat više nije samo površina u kojoj živimo. On postaje obećanje – da će dete imati dvorište, stariji ljudi klupu u parku, porodice prodavnicu na pet minuta hoda. Onaj investitor koji to obećanje ispuni na vreme dobija nešto vrednije od profita: zajednicu koja ostaje i veruje.
Autor: Borislav Despotović
Foto: Unsplash
