U eri u kojoj sve češće govorimo o bioraznovrsnosti, regenerativnoj poljoprivredi i otpornosti na klimatske promene, podatak da više od 50% kalorija koje ljudi širom sveta unesu dolazi iz samo osam biljnih vrsta – zvuči gotovo paradoksalno. Priroda nudi hiljade jestivih biljaka, ali tanjir savremenog čovečanstva uglavnom je skučen, jednoličan i zavistan od nekolicine kultura. Taj spisak „velike osmorke“ izgleda ovako: pirinač, kukuruz, pšenica, krompir, soja, šećerna trska, palmino ulje i manioka.
Pirinač je osnovna namirnica za više od polovine svetskog stanovništva. Njegova prilagodljivost različitim klimatskim uslovima i sposobnost da nahrani mase učinili su ga ključnim stubom globalne ishrane, naročito u Aziji. Ipak, uzgoj pirinča troši ogromne količine vode i oslobađa metan – gas sa jakim efektom staklene bašte.
Kukuruz se jede u mnogim oblicima – od svežih klipova do prerađevina, ulja i skroba. Osim u ljudskoj ishrani, koristi se kao stočna hrana i za proizvodnju etanola. Njegova široka upotreba čini ga nezamenjivim, ali monokulture kukuruza iscrpljuju zemljište i zahtevaju velika ulaganja u pesticide i đubriva.
Pšenica je neizostavan sastojak hleba, testenine, peciva i žitarica. Bogata ugljenim hidratima, ali siromašna nutrijentima u svojim industrijskim oblicima, pšenica je često simbol obilja, ali i uzrok savremenih problema poput glutenske preosetljivosti.
Krompir, poreklom iz Južne Amerike, danas je jedan od najdostupnijih izvora skroba. Lako se gaji i brzo daje plod, što ga čini važnim za bezbednost hrane. Ipak, oslanjanje na mali broj sorti – kao što je to bio slučaj u Irskoj 19. veka – pokazalo je koliko su monokulture ranjive na bolesti.
Soja je postala sinonim za biljnu proteinu revoluciju. Izuzetno hranljiva i svestrana, koristi se u bezbroj proizvoda – od sojinog mleka do stočne hrane. Međutim, masovna proizvodnja soje, naročito u Južnoj Americi, uzrokuje krčenje šuma i narušavanje ekosistema.
Šećerna trska je izvor većine svetskog šećera i jedan od najviše uzgajanih useva. Iako donosi ekonomsku korist, njen uzgoj troši mnogo vode i često je povezan sa degradacijom zemljišta.
Palmino ulje se nalazi u više od polovine pakovane hrane u supermarketima. Jeftino i dugotrajno, palmino ulje je industrijski san – ali i noćna mora za tropske šume. Njegova proizvodnja je glavni uzrok krčenja šuma u jugoistočnoj Aziji.
Manioka, ili kasava, je osnovna hrana u mnogim delovima Afrike i Latinske Amerike. Otporna je na sušu i može rasti i u siromašnim zemljištima, ali sadrži cijanogene glikozide koji zahtevaju pravilnu obradu da bi bila bezbedna za jelo.
Oslanjanje na ovih osam biljaka predstavlja ogroman rizik za budućnost hrane. Monokulture smanjuju genetsku raznovrsnost, povećavaju ranjivost na bolesti i štetočine, iscrpljuju zemljište i prave sistem zavisan od hemikalija. U isto vreme, zaboravljene biljne vrste – kao što su proso, amarantu, leblebija, batat, kinoa i mnoge divlje jestive biljke – nude potencijal za zdraviju, raznovrsniju i održiviju ishranu.
Priroda nam svakodnevno nudi više od osam izbora. Pitanje je – da li smo spremni da je konačno čujemo i proširimo sopstveni tanjir?
Foto: Unsplash
