Plastični proizvodi danas su gotovo svuda oko nas, ali način na koji ih proizvodimo i odlažemo pokazuje ozbiljne slabosti sistema. Umesto da se pitanje otpada rešava tek kada proizvod završi svoj životni vek, stručnjaci sve više zagovaraju drugačiji pristup, da se o njegovom uticaju na životnu sredinu razmišlja već u fazi dizajna.

Jedan od zagovornika takvog pristupa je profesor Richard Thompson sa Univerziteta u Plymouthu, jedan od vodećih istraživača mikroplastike. Njegova ideja zasniva se na tri kriterijuma: neophodnosti, bezbednosti i održivosti.

To bi značilo da se plastika proizvodi samo kada je zaista potrebna, da materijali ne predstavljaju neprihvatljiv rizik po ljude i prirodu i da je proizvod od početka osmišljen tako da može da se ponovo koristi, reciklira ili bezbedno zbrine.

Ni svaki plastični proizvod nije isti

Kao primer Thompson navodi automobilske gume. Za razliku od plastičnih mikroperli u kozmetici, koje su ocenjene kao nepotrebne za određene namene i zabranjene u brojnim zemljama, gume su i dalje neophodne za funkcionisanje savremenog saobraćaja.

Problem je što njihovo trošenje stvara čestice mikroplastike. Istraživanja Univerziteta u Plymouthu potvrđuju da su čestice nastale habanjem guma značajan izvor mikroplastike.

Zato rešenje nije jednostavno „ukinuti plastiku“, već pronaći način da proizvodi koji su neophodni budu bezbedniji i manje štetni.

Kod guma bi, na primer, drugačiji dizajn mogao da smanji njihovo habanje i produži im vek trajanja, dok bi stroži kriterijumi za hemijski sastav mogli da umanje njihov uticaj na zdravlje i životnu sredinu.

Plastika: Nevidljivi neprijatelj naše planete – Kako možemo zaustaviti zagađenje?

Plastika bi morala da bude osmišljena za kraj svog životnog veka

Jedan od najvećih problema je što se prilikom dizajniranja proizvoda dugo razmišljalo prvenstveno o funkcionalnosti, izgledu i ceni. Pitanje šta će se sa proizvodom dogoditi kada više nije potreban često je dolazilo tek na kraju.

Thompson zato smatra da bi dizajneri trebalo od početka da znaju kako će se proizvod ponovo koristiti, reciklirati ili odložiti.

To podrazumeva i jednostavnije sastave, manji broj različitih hemikalija i materijale koji mogu da se obrade u sistemima za upravljanje otpadom koji postoje na tržištu na kojem se proizvod koristi.

Jer proizvod nije održiv samo zato što na sebi ima oznaku „reciklabilno“. Ako infrastruktura za njegovo recikliranje ne postoji, ta oznaka sama po sebi ne rešava problem.

Problem je i u tome što nema jedinstvenih pravila

Jedan od izazova predstavlja i nedostatak usklađenih međunarodnih standarda za plastiku. Različita pravila, oznake i sistemi upravljanja otpadom otežavaju i trgovinu i pravilno razvrstavanje materijala.

Upravo zato Thompson predlaže jasnije međunarodne kriterijume koji bi određivali šta je prihvatljiva plastika, koje hemikalije treba ograničiti i kako proizvodi treba da budu označeni.

Među predloženim merama su grupisanje srodnih štetnih hemikalija, rokovi za njihovo postepeno izbacivanje, različiti kriterijumi za različite sektore i veća uloga nezavisne nauke u donošenju odluka.

Reciklaža sama nije dovoljna

Iako se reciklaža često predstavlja kao glavno rešenje za plastični otpad, globalne stope reciklaže i dalje su niske i veoma se razlikuju od zemlje do zemlje.

Zbog toga je važno smanjiti količinu problematične plastike pre nego što postane otpad.

Čak ni materijali koji se reklamiraju kao biorazgradivi ili biološkog porekla ne mogu sami rešiti problem. Njihova korist zavisi od toga da li postoje sistemi koji mogu pravilno da ih prikupe i obrade.

Kako smo postali društvo plastike i zašto je se više ne možemo lako odreći

Od proizvodnje do otpada – mora se promeniti ceo sistem

Borba protiv plastičnog zagađenja zato ne može da se svede samo na čišćenje otpada iz prirode ili povećanje reciklaže.

Potrebno je razmišljati o celom životnom ciklusu proizvoda – od trenutka kada nastaje, preko njegove upotrebe, pa sve do trenutka kada postane otpad.

To je posebno važno dok međunarodna zajednica pokušava da postigne dogovor o globalnom sporazumu za borbu protiv zagađenja plastikom. Pregovori su 2025. završeni bez konsenzusa, dok je u februaru 2026. održana dodatna sednica koja se bavila organizacionim pitanjima. Proces se nastavlja, ali dogovor još nije postignut.

U međuvremenu, jedna stvar postaje sve jasnija: ako želimo manje plastičnog otpada, nije dovoljno da bolje upravljamo onim što već proizvodimo. Moramo početi da proizvodimo drugačije.

Foto: Unsplash