Zaštita ugroženih vrsta sve više podrazumeva pronalaženje načina da ljudi i divlje životinje bezbedno dele isti prostor. Primeri iz Madagaskara, Indije, Bangladeša i Kenije pokazuju kako lokalne zajednice mogu da budu deo rešenja.
Zaštita ugroženih životinjskih vrsta dugo se uglavnom posmatrala kroz očuvanje njihovih staništa i sprečavanje krivolova. Međutim, kako se neke populacije oporavljaju, pojavljuje se novi izazov – kako omogućiti da ljudi i divlje životinje nastave da žive jedni pored drugih bez ugrožavanja bilo koje strane.
To pitanje postaje posebno važno u područjima gde se poljoprivredna zemljišta, šume i druga prirodna staništa preklapaju. Tamo životinje mogu da unište useve ili ugroze stoku, dok ljudske aktivnosti mogu da dovedu do gubitka staništa i novih sukoba.
Zato se sve više primenjuju lokalno prilagođena rešenja, od boljih načina zaštite stoke i useva, preko sistema za rano upozoravanje, do finansijske pomoći porodicama koje pretrpe štetu.
Ovakav pristup sada je prepoznat i u okviru Kunming-Montreal Globalnog okvira za biodiverzitet, gde je podrška suživotu ljudi i divljih životinja uključena u četvrti cilj posvećen oporavku ugroženih vrsta.
Na Madagaskaru čuvaju i useve i lemure
Na jugoistoku Madagaskara, pirinčana polja nalaze se uz jedno od poslednjih staništa velikog bambusovog lemura, kritično ugrožene vrste primata.
Za lokalne porodice uspešna žetva često znači dovoljno hrane i prihoda za čitavu godinu. Zbog toga šteta koju životinje naprave na usevima može direktno da ugrozi njihovu egzistenciju.
Od 2019. godine, kroz projekat SOS Lemurs, lokalna zajednica učestvuje u organizovanom čuvanju pirinčanih polja. Rezultati su značajni – nijedno od praćenih polja nije pretrpelo štetu od lemura.
Međutim, zaštita useva nije jedini deo projekta. Istovremeno se ulaže u obnovu staništa, održivu poljoprivredu, pčelarstvo i zanatske delatnosti, kao i u obrazovanje o zaštiti životne sredine i bolji pristup zdravstvenoj zaštiti.
Ideja je jednostavna: ako lokalno stanovništvo ima stabilnije izvore prihoda i manje razloga da ugrožava prirodu, veće su šanse da će i ugrožene vrste imati prostor za oporavak.
U Sundarbanima ljudi dele prostor sa tigrovima
Još složenija situacija postoji u Sundarbanima, najvećoj mangrovskoj šumi na svetu, koja se prostire između Indije i Bangladeša.
Ovaj jedinstveni ekosistem jedno je od najvažnijih staništa ugroženog bengalskog tigra, ali u njemu žive i hiljade ljudi koji zavise od ribolova, sakupljanja rakova i drugih resursa iz šume.
Zbog toga je smanjenje sukoba između ljudi i tigrova jedan od ključnih izazova za očuvanje ovog područja.
U Indiji se koriste timovi za brzu reakciju, sistemi za rano upozoravanje i tehnologije zasnovane na veštačkoj inteligenciji za praćenje životinja i smanjenje rizika od susreta sa ljudima. Istovremeno postoje i sistemi podrške za stanovništvo u vanrednim situacijama.
U Bangladešu je veći fokus na uključivanju lokalnih zajednica, praćenju divljih životinja i njihovom aktivnom učešću u očuvanju prirode.
Pošto Sundarbani ne poznaju državne granice, saradnja između organizacija iz Indije i Bangladeša omogućava i razmenu podataka i iskustava.
Kada slon uništi usev, problem nije samo ekološki
U Keniji se pitanje suživota ljudi i divljih životinja rešava i kroz finansijske mehanizme.
Jedan noćni pohod slonova na poljoprivredno zemljište može da uništi čitavu sezonu useva. Za porodicu koja od tog prinosa zavisi, posledice mogu biti ogromne.
Zbog toga je razvijen model osiguranja koji bi trebalo da pomogne domaćinstvima da se brže oporave od gubitaka nastalih zbog štete koju naprave divlje životinje.
Istovremeno, cilj nije samo nadoknada štete. Sistem bi trebalo da podstakne i preventivne mere koje mogu da smanje verovatnoću novih sukoba.
To je važna promena u pristupu zaštiti prirode: umesto da se od lokalnog stanovništva očekuje da jednostavno „trpi“ prisustvo divljih životinja, pokušava se pronaći način da zaštita prirode i ekonomska sigurnost ljudi funkcionišu zajedno.
Ne postoji jedno rešenje za sve
Iskustva iz različitih delova sveta pokazuju da ne postoji univerzalni recept za rešavanje sukoba ljudi i divljih životinja.
U nekim područjima najefikasniji mogu biti električne ograde na solarni pogon ili ograđeni prostori za stoku koje predatori ne mogu da probiju. Negde su ključni sistemi za rano upozoravanje, dok su drugde važniji alternativni izvori prihoda koji smanjuju zavisnost stanovništva od prirodnih resursa.
Često se veruje da je uklanjanje životinje koja pravi problem najjednostavnije rešenje. Međutim, ono uglavnom ne rešava uzrok sukoba. Ako ostanu isti uslovi – nedostatak hrane, uništena staništa ili približavanje poljoprivrednih površina prirodnim područjima – druge životinje mogu zauzeti njihovo mesto.
Sukobi pritom nisu ograničeni samo na velike predatore poput tigrova i vukova. Slonovi, majmuni, divlje svinje, pa čak i guske mogu da naprave ozbiljnu štetu usevima i imovini.
Zbog toga rešenja moraju da budu prilagođena konkretnom području, njegovoj prirodi i potrebama ljudi koji tamo žive.
Očuvanje prirode znači i ulaganje u ljude
Primeri iz Madagaskara, Sundarbana i Kenije pokazuju da uspešna zaštita ugroženih vrsta nije samo pitanje očuvanja životinja.
Ako zajednice koje žive uz njih nemaju ekonomsku sigurnost, hranu ili način da nadoknade gubitke, teško je očekivati dugoročan uspeh zaštitnih programa.
Suživot ljudi i divljih životinja zato nije jedno konkretno rešenje niti cilj koji se postiže jednom merom. To je proces koji podrazumeva saradnju lokalnog stanovništva, stručnjaka, organizacija i institucija i stalno prilagođavanje uslovima na terenu.
Kako se populacije pojedinih ugroženih vrsta postepeno oporavljaju, upravo će sposobnost ljudi i životinja da dele isti prostor biti jedan od ključnih pokazatelja da li je taj oporavak zaista održiv.
Foto: Unsplash/RAHUL DESHMUKH
