Godinama je bio simbol problema koji je izgledao gotovo nerešivo: invazivni atlantski plavi rak uništavao je mreže, proždirao školjke i ugrožavao egzistenciju ribara u delti reke Po. Italijanski odgovor bio je jednostavan – uhvatiti ga i spaliti. Danas se, međutim, ista ta životinja pakuje, zamrzava i izvozi na druga tržišta. Od ekološke katastrofe plavi rak polako postaje – poslovna prilika.
U delti reke Po, južno od Venecije, ribari su tokom prethodne dve godine uništili gotovo 2,3 miliona kilograma plavih rakova. Vlada je plaćala zadruge da ih love i spaljuju, u pokušaju da zaštiti industriju školjki i dagnji koja je decenijama bila oslonac lokalne privrede. Problem je bio u tome što je rakova bilo sve više.
Otkud plavi rak u Jadranskom moru?
Atlantski plavi rak u Jadranskom moru prisutan je najmanje od 1940-ih, kada je, prema stručnjacima, stigao u balastnim tankovima trgovačkih brodova. Ipak, sve do 2023. godine ribari su ga viđali tek sporadično. Onda je usledila svojevrsna eksplozija populacije. Rakovi su počeli da kidaju ribarske mreže, uništavaju školjke i potiskuju domaćeg zelenog raka, tradicionalni lokalni specijalitet.
Veliku ulogu odigrale su klimatske promene. Viša temperatura mora pogoduje razmnožavanju plavih rakova, dok je suša smanjila dotok vode u reku Po. Zbog toga je morska voda prodrla dublje u pritoke i lagune, stvarajući uslove koji odgovaraju ovoj invazivnoj vrsti, ali i ugrožavaju uzgoj školjki.
Posledice po ribarstvo bile su dramatične. Prihodi Konzorcijuma ribarskih zadruga Polesine pali su za 75 odsto, na oko 15 miliona evra tokom 2024. i 2025. godine, dok je broj aktivnih članova zadruge sa oko 1.500 pao na 850.
Pošto ženke plavog raka mogu da proizvedu i do osam miliona jaja po sezoni, masovno uništavanje ulova nije davalo očekivane rezultate. Vladin program je zato stavljen van snage, a ribari su počeli da razmišljaju drugačije: ako već ne mogu da pobede raka, možda mogu da zarade na njemu.
Transformacija štetočine u robu
Ribari danas svakog jutra iz laguna izvlače kaveze sa po 100 do 150 kilograma rakova. Ono što je nekada završavalo u vatri sada se prodaje. Konzorcijum očekuje da će ove godine ostvariti prihod od oko 20 miliona evra, pri čemu će najveći deo doći upravo od prodaje plavih rakova.
Cena, međutim, pokazuje koliko je situacija daleko od nekadašnjeg prosperiteta. Plavi rak donosi oko 1,30 evra po kilogramu, dok su školjke nekada dostizale oko 10 evra i činile čak 90 odsto prihoda ribara. Danas njihov udeo iznosi svega oko 10 odsto. Još veći paradoks je što se deo italijanskog „problema“ sada izvozi – da bi se od njega napravio proizvod.
Rakovi se kuvaju na pari, zamrzavaju i pakuju, a zatim šalju u Šri Lanku, gde se meso ručno odvaja iz oklopa. Zajedničko preduzeće lokalnog konzorcijuma i šrilankanske kompanije od mesa klješta i drugih delova proizvodi različite proizvode, od čistog mesa do mešavina i fileta. Većina se potom plasira na druga tržišta, dok se tek manji deo vraća u Italiju. Plan je da se prodaja proširi na Italiju i ostatak Evrope.
I tu nastaje najveća prepreka: Italijani jednostavno nisu naročito zainteresovani da jedu životinju koju su godinama povezivali sa uništavanjem svojih mora. Kampanja „Ako ne možete da ih pobedite, pojedite ih“, pokrenuta još 2023. godine, za sada nije uspela da napravi masovni preokret u potrošačkim navikama. Plavog raka uglavnom nema ni na menijima najpoznatijih venecijanskih restorana specijalizovanih za lokalne morske specijalitete.
Delikates od grabljivca
Ipak, postoje izuzeci. U delti Po restoran Jogi u Porto Toleu odlučio je da plavom raku pruži šansu. Na meniju se pojavljuju različite verzije – od prženih kuglica od rakova i kremastih rakova sa palentom do rakova sa mekim oklopom i komada raka posluženih u oklopu.
Prerada je, međutim, komplikovana, a interesovanje drugih restorana za sada nije dovoljno veliko. Kulturni otpor prema vrsti koja je postala sinonim za invaziju očigledno je snažniji od njenog kulinarskog potencijala.
Istovremeno, naučnici pokušavaju i druge metode kontrole populacije. Univerzitet u Bolonji ovog leta pustio je 150.000 mladih hobotnica u Jadransko more, nadajući se da bi prirodni predator mogao da pomogne u borbi protiv rakova.
Ideja, međutim, ima svoje limite. Veliki broj mladih hobotnica neće preživeti, a njihova prirodna sklonost ka kamenitim staništima ne odgovara nužno peščanim lagunama u kojima se plavi rakovi razmnožavaju. Uz to, reproduktivna sposobnost rakova čini njihovu populaciju izuzetno teškom za kontrolu. Zato se italijanski ribari sve više okreću onome što je možda najjednostavnije rešenje: tržištu.
Plavi rak i dalje ugrožava tradicionalno ribarstvo, ali sada istovremeno postaje njegov novi proizvod. Ono što je pre samo nekoliko godina bilo plaćeno da bi bilo uništeno danas se prodaje kupcima širom sveta. Paradoks je potpun: Italija pokušava da reši invaziju tako što će naučiti da živi – i zarađuje – od nje. A možda će najveći izazov na kraju biti najjednostavniji: ubediti Italijane da probaju.
Foto: Magnific/volodymyr-t
