Papirne slamčice često se predstavljaju kao ekološki prihvatljivija zamena za plastične. Međutim, novo istraživanje iz Južne Koreje dovodi u pitanje pretpostavku da je promena materijala sama po sebi dovoljna da smanji uticaj proizvoda na životnu sredinu.
Studija koju je naručilo južnokorejsko Ministarstvo klime, energetike i životne sredine uporedila je četiri vrste slamčica: plastične, papirne, biorazgradive plastične i one napravljene od polietilena na biološkoj osnovi. Istraživači su procenjivali njihov uticaj u 16 kategorija, od klimatskih promena i zagađenja vazduha do toksičnosti za ljude.
Rezultati su pokazali da su konvencionalne plastične slamčice imale manji uticaj od papirnih u većini posmatranih kategorija. Istraživanje je objavljeno u oktobru 2026. godine, a njegove rezultate predstavio je južnokorejski poslanik Kim Wi-sang, član parlamentarnog odbora za klimu, životnu sredinu i rad. (Korea Herald)
Šta je pokazalo poređenje papirnih i plastičnih slamčica?
Jedan od najzapaženijih rezultata odnosi se na pokazatelj potencijalnog kancerogenog uticaja. Prema studiji, vrednost za papirne slamčice bila je 6,33 puta viša nego za konvencionalne plastične. Ipak, važno je razumeti šta taj podatak znači. Reč je o modelovanoj proceni uticaja povezanog sa proizvodnjom, korišćenjem i odlaganjem proizvoda, a ne o dokazu da osoba koja koristi papirnu slamčicu ima šest puta veći rizik od razvoja raka.
Papirne slamčice imale su i veći procenjeni uticaj na zakiseljavanje životne sredine, stvaranje sitnih čestica i oštećenje ozonskog omotača. U poređenju sa konvencionalnim plastičnim slamčicama, rezultati su pokazali:
2,04 puta veći uticaj na zakiseljavanje životne sredine;
1,62 puta veći uticaj na stvaranje sitnih čestica;
2,23 puta veći uticaj na oštećenje ozonskog omotača.
Konvencionalne plastične slamčice imale su najmanji procenjeni uticaj u 10 od 16 kategorija, uključujući klimatske promene, zakiseljavanje i zagađenje sitnim česticama. Njihov najveći nedostatak u ovom poređenju bilo je veće korišćenje fosilnih resursa.
Ni oznaka „biorazgradivo” ne govori celu priču
Istraživanje je pokazalo da ni druge alternative nisu automatski bolje za životnu sredinu. Biorazgradive plastične slamčice imale su 3,34 puta veći modelovani kancerogeni uticaj od konvencionalnih plastičnih, dok su slamčice od polietilena na biološkoj osnovi imale čak 16,18 puta višu vrednost ovog pokazatelja.
Posebno je zanimljiv slučaj polietilena na biološkoj osnovi, koji se može proizvoditi od biljnih sirovina, poput šećerne trske. Iako sirovina potiče iz biljaka, dobijeni polietilen je po hemijskim svojstvima sličan konvencionalnom i nije biorazgradiv.
To pokazuje zašto poreklo sirovine samo po sebi nije dovoljno da bismo neki proizvod proglasili održivim. Važni su i način proizvodnje, količina energije i resursa koji se koriste, kao i postupanje sa proizvodom nakon upotrebe.
Šta su ranija istraživanja otkrila o papirnim slamčicama?
Ovo nije prvi put da se dovodi u pitanje ekološka prednost slamčica na biljnoj osnovi.
Studija objavljena 2021. godine u naučnom časopisu Food Additives & Contaminants analizirala je 39 vrsta slamčica dostupnih na belgijskom tržištu. Istraživači su pronašli PFAS, grupu sintetičkih hemikalija poznatih po dugotrajnom zadržavanju u životnoj sredini, u velikom broju papirnih i drugih slamčica na biljnoj osnovi. U analiziranim plastičnim slamčicama ove supstance nisu bile merljive.
Slične rezultate pokazalo je i istraživanje objavljeno 2023. godine, koje je obuhvatilo slamčice od papira, bambusa, stakla, nerđajućeg čelika i plastike. PFAS su pronađene u gotovo svim kategorijama osim u slamčicama od nerđajućeg čelika, a češće su otkrivane u papirnim i bambusovim proizvodima.
Ovi nalazi ne znače da sve papirne slamčice sadrže PFAS, niti da je svaka od njih opasna za zdravlje. Oni ukazuju na to da biljno poreklo materijala ne garantuje odsustvo potencijalno problematičnih hemikalija.
Da li to znači da treba da se vratimo plastičnim slamčicama?
Ne nužno. Rezultati ne predstavljaju univerzalni dokaz da su plastične slamčice bolje za životnu sredinu u svim okolnostima.
Na rezultate procene životnog ciklusa utiču način proizvodnje, izvor sirovina, transport, dostupnost reciklaže i način odlaganja otpada. I druga istraživanja pokazuju da zamena jednog materijala drugim može smanjiti određene uticaje, ali istovremeno povećati druge.
Zato je važno posmatrati celokupan životni ciklus proizvoda, umesto donositi zaključke samo na osnovu toga da li je napravljen od papira, plastike ili biljnih sirovina.
Kada je moguće, smanjenje nepotrebne jednokratne potrošnje i korišćenje višekratnih alternativa može biti deo rešenja. Ipak, i tu treba uzeti u obzir namenu proizvoda, higijenu i potrebe ljudi kojima su slamčice neophodne.
Glavna pouka nije da je papir loš, a plastika dobra, već da održivost ne može da se proceni samo na osnovu materijala od kog je proizvod napravljen.
Foto: Magnific/lightman_pic
