Dvadeseti vek nije oskudevao u tiranima. Nemilosrdni lideri koji su slamali protivnike i brutalno kažnjavali svakoga ko bi iskoračio iz reda. Početkom pedesetih godina prošlog veka, ekolog i stručnjak za miševe Piter Kroukroft nalazio se na nekadašnjoj vojnoj vazduhoplovnoj bazi za obuku bombardera iz Drugog svetskog rata u Safolku, u Velikoj Britaniji, gde je posmatrao uspon Bila, miša kome je dao ime u okviru neobičnog eksperimenta.

Miševi su bili poznati po tome što su uništavali ogromne količine žita u strateškim rezervama hrane širom Britanije. U ranim godinama Hladnog rata, britanska vlada želela je bolje da razume ponašanje miševa kako bi ograničila njihove razorne navike. Zbog toga je Kroukroft angažovan da osnuje laboratoriju za posmatranje miševa u bivšoj vojnoj bazi.

Na samom početku istraživanja, Kroukroft je upoznao Bila sa drugim mišem po imenu Čarli. „Nisam bio spreman na surovu brutalnost kojom se Bil u prvom trenutku susreta bacio na Čarlija“, napisao je u knjizi Mice All Over, u kojoj je dokumentovao istraživanje. Dva miša su se kratko, ali žestoko borila, a Bil je ubrzo izašao kao pobednik. Tako je rođen tiranin. U knjizi, objavljenoj 1966. godine, Kroukroft je na mnogim stranama opisao Bilovo tiransko ponašanje prema drugim miševima.

Despotizam je obeležje mnogih životinjskih društava, ne samo miševa. Pavijani, prugasti mungosi i goli krtasti pacovi samo su neke od vrsta za koje je poznato da imaju ono što ekolozi nazivaju „hijerarhijama dominacije“, odnosno poretke moći, na čijem vrhu se nalazi jedan ili više pojedinaca koji vladaju čvrstom rukom. Oni dobijaju najviše hrane, najbolje partnere za parenje i njihovo ponašanje u krajnjoj liniji usmerava čitavu grupu.

Despotizam može da se učvrsti kada potčinjeni nemaju gde da odu, stanje koje je, čini se, omogućilo opstanak despota i u ljudskim društvima. Ipak, u nekim slučajevima okolnosti mogu dovesti do uklanjanja agresivnih vođa. A neka životinjska društva, koja funkcionišu kroz saradnju, izgleda uspevaju da izbegnu despotizam.

Severni muriqui, izuzetno miroljubiva vrsta majmuna iz Brazila, na primer, održava blago i egalitarno društvo. Genetika životinja, ali i njihovo okruženje, mogu uticati na to koliko će neko društvo biti despotsko – ili ne. A iz toga možda možemo i mi nešto da naučimo. „Što sam više posmatrao miševe“, napisao je Kroukroft, „to sam više prepoznavao elemente ponašanja svojih bližnjih, i sve bolje sam razumevao obe vrste.“

Kroukroftov rad, iako su ga neki u to vreme kritikovali kao rasipanje državnog novca, uticao je na brojne istraživače, uključujući Džastina Varholika, biomedicinskog naučnika sa Državnog univerziteta Keneso u Džordžiji, u SAD. Varholik je tokom doktorskih studija proučavao ponašanje miševa i kaže: „Osnova većine mog istraživanja bila je upravo ta knjiga.“

Miševi koji se drže u laboratorijama, često u malim kavezima, skloni su razvoju despotizma. Varholik i njegove kolege su 2019. godine objavili studiju o ovom ponašanju. Posmatrali su desetine miševa, razdvojili ih u grupe po tri i smestili u standardne laboratorijske kaveze. Varholik je otkrio da se rang pojedinačnih miševa menja u zavisnosti od toga sa kim dele kavez. To su procenjivali pomoću metode zvane „test u cevi“: dva miša se stave na suprotne krajeve cevi, a onaj koji se prvi povuče smatra se potčinjenim.

„Društveni odnosi u kavezima nisu isti u svim grupama“, kaže on. „Veoma se razlikuju u zavisnosti od toga ko se nalazi u kavezu.“ Varholikov glavni cilj bio je da bolje razume ove životinje kako bi se smanjila agresija među laboratorijskim miševima, što predstavlja problem i za istraživače i za same potčinjene životinje.

U divljini, faktori okruženja mogu da odrede da li će se u određenoj grupi miševa pojaviti despotizam. Neke životinjske vrste su, inače, poznate po izrazitom despotizmu. Jedan primer su čakma pavijani, koji žive u južnoj Africi. Poznata studija iz 2008. godine pokazala je da ovim društvima uglavnom vladaju despoti, što se jasno vidi, na primer, prilikom potrage za hranom. „Odluke o zajedničkom sakupljanju hrane dosledno je donosio pojedinac koji je imao najveću korist od tih odluka, a to je bio dominantni mužjak“, naveli su istraživači.

Jedna od koautorki te studije bila je bihejvioralna ekologinja Eliz Hušar, direktorka istraživanja u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja. Godinama je proučavala pavijane u Namibiji. Hušar opisuje kako despotski mužjaci često jure ženke, kako bi ih prisilili na parenje, ali i zastrašili – smanjujući tako šansu da se pare sa drugim mužjacima. Despotski pavijan može da natera ženku da se popne na drvo i potisne je do samog kraja grana. U ekstremnim slučajevima, to može imati tragične posledice, prenosi BBC.

„Videli smo ženku koja je bila u poodmakloj trudnoći i koju su tako jurili“, kaže Hušar. Ženka je pala sa drveta. „Sledećeg dana je pobacila.“

Ipak, Hušar naglašava da se i ženke visokog ranga u ovim društvima ponašaju despotski, potvrđujući svoju nadmoć nad potčinjenim ženkama. Ženke pavijana nasleđuju društveni status od majke. Hušar kaže da se ona i njene kolege često, na ličnom nivou, više vežu za potčinjene pavijane koji trpe tiraniju. Ipak, seća se jedne ženke visokog ranga koja je bila neobično blaga: „Delovalo mi je posebno lepo što je, uprkos visokom položaju, pokazivala toliku uzdržanost.“

Neke ženke na vrhu određenih životinjskih društava, međutim, izuzetno su brutalne. Goli krtasti pacovi žive pod zemljom, gde kopaju tunele velikim prednjim zubima u potrazi za biljnim krtolama. Njihova društva imaju kraljice, jedine ženke koje se razmnožavaju, a one svoju dominaciju sprovode „agresivnim guranjem, povlačenjem repa i fizičkim potiskivanjem“.

Napustiti grupu bilo bi rizično. „Niko ne zna gde je sledeća zaliha hrane“, kaže Laura Becig, nezavisna antropološkinja koja je proučavala despotizam kod životinja i ljudi. „Zato ostaju i trpe strašne despote.“

Becig navodi i primer radilica mrava koje uništavaju jaja koja nisu položila kraljica. „Kraljica koristi čitavu armiju radnika, neku vrstu policije, da uništi ta jaja“, kaže ona. To je jedan od načina na koji vođa eliminiše potencijalne rivale.

Kod prugastih mungosa, despotske ženke idu i korak dalje. Ovi sisari žive u tesno povezanim grupama. Kada vodeća ženka želi da se pari, ona praktično objavljuje rat susednim grupama. Najčešće cilja mužjaka iz rivalske grupe i sa sobom dovodi muške „čuvara“ iz sopstvene zajednice. Ako pobedi i uspešno se pari, „dobijeni mladunci biće genetski raznovrsniji, krupniji i sa većim šansama za preživljavanje“, kako je navedeno u jednom radu iz 2020. godine. Ipak, tokom ovih sukoba može poginuti veliki broj mungosa. To podseća na čuvenu repliku iz filma Šrek: „Neki od vas će umreti. Ali to je žrtva koju sam spreman da podnesem.“

Kingsli Hant, istraživač sa Univerziteta u Ekseteru, proučava prugaste mungose i ističe da mužjaci često najviše stradaju u sukobima između grupa – ali nemaju mnogo izbora. „Život usamljenog mungosa verovatno je kratak i brutalan“, kaže on. „To ograničava vašu sposobnost da kažete ‘ne’ ili da se pobunite.“

Kada je reč o razlozima zbog kojih despotizam opstaje u nekim životinjskim društvima, uprkos očiglednim manama za većinu jedinki, ključni faktor može biti nedostatak mogućnosti za bekstvo. Becig kaže da je u istorijskim ljudskim društvima pod vlašću despota često postojala geografska ograničenost koja je otežavala beg. To je omogućavalo despotima da zlostavljaju „zarobljenu publiku“. „Poruka za mene glasi: ‘Ne prestajte da se krećete, ne podižite zidove’“, kaže Becig. „‘Ne stvarajte prepreke za bekstvo ni na koji način.’“

Hušar navodi da su neka životinjska društva despotskija od drugih, ali da razlozi za to i dalje predstavljaju predmet istraživanja. Despotizam može nastati kao kombinacija genetskih i naučenih obrazaca ponašanja. Ona se poziva na čuvenu studiju iz 2004. godine koja opisuje izuzetne događaje među maslinastim pavijanima.

Sredinom osamdesetih godina, epidemija tuberkuloze usmrtila je mnoge mužjake u jednoj grupi, a većina stradalih bila je među agresivnijima. Vlast su preuzeli mirniji mužjaci, znatno manje nasilni od svojih prethodnika. Ovo prijateljskije ponašanje između mužjaka i ženki ukazivalo je na nastanak „opuštenije“ hijerarhije dominacije. Ono što je iznenađujuće jeste da je ovakvo društvo opstalo dugi niz godina i prenosilo se kroz više narednih generacija.

Opresija, generalno gledano, ne završava se uvek dobro za životinje koje je sprovode. Jedna vrsta mrava, Protomagnathus americanus, čak otima larve rivalskih vrsta (iz roda Temnothorax) kako bi ih porobila. Ipak, poznato je da su porobljeni mravi ponekad ustajali i ubijali svoje tlačitelje.

Vraćajući se na despote, dostupnost resursa može takođe igrati ključnu ulogu u tome da li će neko doći na vlast, kaže Marsi Ekanajake-Veber, biološka antropološkinja sa Univerziteta u Olbaniju u Njujorku. Ako su resursi neravnomerno raspoređeni, mali broj jedinki može ih monopolizovati i tako postati despoti.

Koliko ljudsko društvo može da nauči iz svega ovoga? Svi naučnici sa kojima sam razgovarao istakli su da su njihova proučavanja neljudskih životinjskih društava uticala na njihovo razumevanje ljudskog ponašanja. „Tako razumemo sebe, proučavajući druge životinjske zajednice“, kaže Varholik. Becig dodaje da je u proučavanju istorijskih ljudskih društava, uključujući rimske primere, pronašla „zapanjujuće snažnu“ vezu između muških despota, bogatstva i moći i pristupa brojnim ženama – što neodoljivo podseća na tiranske mužjake pavijana.

Ipak, Ekanajake-Veber ističe važnu napomenu: ljudska poljoprivreda je, između ostalog, milenijumima oblikovala društvene hijerarhije. Iako neke životinje imaju oblike onoga što bismo mogli nazvati poljoprivredom, teško je porediti naše civilizacije sa životinjskim društvima bez brojnih ograda. Poljoprivreda je, na primer, možda doprinela nastanku muški dominantnih društava ili patrijarhata što predstavlja značajno odstupanje od naših evolutivnih početaka kao egalitarnijih lovaca-sakupljača.

Ipak, paralele ostaju. Zastrašujuće je lako prepoznati ljudsku brutalnost u drugim despotskim vrstama, poznatu agresiju, megalomaniju, destruktivnost. Možda je tako i Kroukroft doživljavao Bilov autoritarni režim pedesetih godina prošlog veka. U isto vreme, mnoge zemlje širom sveta bile su pod vlašću despota. Istraživači ističu da despotizam i danas pogađa neka ljudska društva.

Ali postoji i drugačiji put. U Atlantskoj šumi Brazila živi vrsta majmuna koja je proglašena najmiroljubivijim primatom na svetu. Severni muriqui, koji žive na drveću, formiraju egalitarne grupe poznate po svojoj blagosti. Ovde nema despota. Neki ih nazivaju „hipi majmunima“ – pomalo senzacionalistički izraz koji ipak verno opisuje njihov opušten način života, kaže Karen Strajer, primatološkinja sa Univerziteta Viskonsin–Medison, koja ih proučava decenijama. Ona navodi, na primer, da su muriqui vrlo opušteni i kada je reč o seksualnom ponašanju: „Ženke se pare sa više mužjaka u kratkom vremenskom razmaku.“

Ali to nije sve. Muriqui se retko sukobljavaju i resurse dele ravnopravno. Ako dva majmuna gotovo istovremeno pronađu hranu ili izvor vode, onaj koji je prvi stigao uzme koliko mu treba, dok drugi strpljivo čeka red. „Obrazac ponašanja kod muriquija je strpljenje i tolerancija“, kaže Strajer. Dodaje i da se ovi majmuni češće grle nego što pokazuju bilo kakav oblik agresije.

Strajerina prva susretanja sa severnim muriquijima osamdesetih godina dogodila su se nakon što je proučavala pavijane. Razlika u ponašanju bila je drastična. Ipak, čak i među blisko srodnim primatima postoje velike razlike neke vrste makakija su izrazito despotske, dok su druge egalitarne.

Šta podstiče miroljubivost u životinjskim društvima?

Kod muriquija, Strajer smatra da je to možda povezano sa činjenicom da su mužjaci i ženke veoma slični po veličini i građi tela, što otežava dominaciju jednog pola nad drugim. Ali u krajnjoj liniji, moguće je da despotizam jednostavno nema dovoljno koristi za pojedince ove vrste. „Možda postoje razlozi zbog kojih agresija ne funkcioniše“, kaže ona. Sve se svodi na pitanje kakvo ponašanje društvo i njegovo okruženje nagrađuje.

Ljudi, verovatno, najbolje funkcionišu kada sarađuju, kaže Ekanajake-Veber. To je nešto što često slavimo i u kulturi. Primer je pesma američkog folk pevača Vudija Gatrija The Biggest Thing that Man has Ever Done, koja nabraja ljudska dostignuća od izgradnje mitske Vavilonske kule do razvoja industrija u SAD, pa i poraza jednog od najvećih despota svih vremena, Adolfa Hitlera.

„Zaista bi trebalo više da se oslonimo na tu saradničku, egalitarnu stranu“, kaže Ekanajake-Veber. Kada to činimo, možemo postati neka vrsta „superorganizma“ – poput mrava koji zajednički postižu ono što nijedan pojedinac ne bi mogao, poput pomeranja velikih predmeta. Takva saradnja pomaže vrsti da napreduje.

Studija iz 2022. godine pokazala je da jedna vrsta mrava daje prednost ostajanju zajedno kao velika grupa prilikom izbora novog mesta za gnezdo, čak i ako to znači odabir manje povoljne lokacije. Iako su društva mrava strogo hijerarhijska i zavise od jasne podele uloga, istraživanje je pokazalo da je za ovu vrstu – zajedništvo ipak najvažnije.

Ljudi se razlikuju od mrava, pavijana i krtastih pacova. Mi gradimo jedinstven put na ovoj planeti već hiljadama godina. Ali životinjski svet i dalje ima mnogo lekcija za nas. „Ono što sam naučila posmatrajući muriquije tokom pola svog života primenjujem i u odnosima sa ljudima“, kaže Strajer, objašnjavajući da, na primer, nastoji da smanji konflikte i stresne interakcije.

„Posmatranje drugog primata koji živi u tako mirnom suživotu predstavlja inspiraciju“, kaže ona. „To je samo kratak uvid u jedan drugačiji način života kojem bismo mogli da težimo.“

Foto: Freepik/wirestock