Oslobađanje ljudi od teškog fizičkog rada i stvaranje više slobodnog vremena, generacijski je san čovečanstva. Životinjska snaga igrala je značajnu ulogu tokom dugog istorijskog perioda i bila glavni pokretač privrede, životinje su ljudima olakšale obradu zemlje i transport dobara. Zajedno sa energijom životinja vekovima je upotrebljavana i bioenergija pre svega iz drvne mase. Kako su rasle potrebe za energijom osim drvne mase ljudi su krenuli da koriste i energiju vode i vetra, koje su pokretale prvu industriju u Engleskoj.
Andreas Malm u svojoj knjizi “Fosilni kapital” objašnjava kako je došlo do prelaska sa obnovljivih izvora energije na fosilna goriva. Ulaganje u fosilna goriva u prvom trenutku nije bilo jeftinije, voda je neprekidno tekla, a je vetar duvao bez obzira šta se dešava, dok je za upotrebu parne mašine bilo neophodna dodatna energija pri eksploataciji i transportu ugalja. Pa ipak došlo je do prelaska, prvo u Engleskoj pa onda i širom sveta, sa energije dobijene iz vode i vetra na energiju iz uglja a kasnije nafte i gasa. Ova odluka bila je pre svega politička jer je mobilnost upotrebe fosilnih goriva olakšala kontrolu nad nezadovoljnim radnicima i premestila proizvodnju u već tada prenatrpane gradove, gde je postojao višak radne snage, a čest je bio i dečiji rad.
Fosilna goriva donela su i veliki napredak čovečanstvu ali cenu koju treba za to da platimo vidimo na računu koji nam planeta danas ispostavlja. Posledice klimatskih promena, uticaj na zdravlje stanovništva i degradacije prostora samo su deo cene koja stalno raste. Fosilna goriva koja su otvorila puno mogućnosti nekim prethodnim generacijama prete da ne ostave nikakvu šansu budućim generacijama. Zato su i Ujedinjene Nacije prepoznale da dostupna energija iz obnovljivih izvora mora predstavljati politički cilj u budućnosti, jer samo tako može doći do transformacije ka održivom energetskom sistemu koji je u skladu sa prirodom a zadovoljava potrebe ljudi.
Cilj održivog razvoja broj 7: Osigurati pristup dostupnoj, pouzdanoj, održivoj i modernoj energiji za sve
Bitnost i hitnost dostupnosti čiste i održive energije za sve prepoznata je u okviru UN Agende 2030, i uvrštena je među Ciljeve održivog razvoja. Cilj broj 7 fokusiran je na načine proizvodnje energije i kako da tako proizvedena energija postane dostupna svima.
Ono što razlikuje Agendu 2030 od Milenijumskih ciljeva jesu i merljivi podciljevi, (takozvani targeti) koji treba da se ispune do 2030. godine. Svaki cilj prate indikatori koji se iz godine u godinu kontrolišu i mere da bi se ispratilo koliko se globalno, ali i na nivou pojedinačnih država, napredovalo sa primenom ovih ciljeva. Za razliku od nekih ciljeva održivog razvoja koji imaju preko dvadeset podciljeva, cilj broj 7 ima ih samo pet, i prati ih šest indikatora. Zapravo jedino cilj broj sedam koji se odnosi na dostupnu i održivu energiju, i cilj broj trinaest (koji se odnosi na klimatsku akciju) imaju manje od deset podciljeva. Uprkos tome što ima samo pet podciljeva, cilj broj sedam nije ni u kom slučaju lakše ostvarljiv ili manje komplekasn od ostalih ciljeva.
Da bi se cilj broj 7. ispunio potrebno je do 2030. obezbediti univerzalni pristup jeftinim, pouzdanim i modernim energetskim uslugama. Na globalnom nivou napravljen je napredak pa je danas 89% globalne populacije pokriveno električnom mrežom, ali ipak ostaje još oko 840 miliona ljudi koji nema pristup električnoj energiji. Srbija se u ovom slučaju dosta dobro kotira i skoro celokupno stanovništvo je priključeno na električnu mrežu. Uprkos tome romskom stanovništvu je otežan pristup energiji, pa je procenat priključenosti na elektro-energetski sistem dosta niži nego kod dominantnog stanovništva. Osim dostupnosti potrebno je da energija koja dolazi do građana bude i čista. Do kraja 2030. potrebno je značajno povećati udeo obnovljive energije u globalnom energetskom miksu, jedan je od zahtevnijih podciljeva.
