Nekada davno, jedini način da se dođe do malog grada Vitijera na jugozapadu Aljaske bio je čamcem ili vozom kada su vremenski uslovi dozvoljavali. Ali kada je rekonstruisan železnički tunel iz Drugog svetskog rata, do ovog neobičnog mesta na severu stanovnici i posetioci mogli su da stignu kolima.
Klaustrofobična za posetioce, oslobađajuća za stanovnike, vožnja tunelom je znatno olakšala život u Vitijeru. Oni koji žele da putuju njime moraju dobro da isplaniraju vreme jer se pravac prolaska menja svakih sat vremena, a oni koji žele da se vrate u grad posle 22.30 neće imati sreće. Ljudi koji spavaju u kolima nedaleko od tunela jer su propustili poslednji prolaz tamo su uobičajen prizor.
“Zatvorenici Vitijera”
Kada je izbila pandemija, stanovnici su se našli u još većoj izolaciji, jer je ulazak u grad bio dozvoljen samo stanovnicima i njihovim najbližim rođacima i zaposlenima u preduzećima koja tamo posluju. Ovaj neobični grad je odvojen od ostatka sveta nemilosrdnim padavinama. Godišnja prosečna količina snega je neverovatnih 6,7 metara. Ali kada padne sneg, stanari ne moraju da napuštaju zgradu u kojoj žive. Zbog svega ovoga ne čudi što mnogi ukućani imaju i majice sa natpisom „Prisoner of Whittier”.
Betonski mastodont iz doba hladnog rata dom je stanova, bolnice, gradske uprave i škole. Begich Towers Incorporated sa 14 spratova i 196 stanova, poznat u ovim krajevima jednostavno kao BTI, izgleda kao fatamorgana u Vitijerovom snežnom pejzažu.
Iznutra, BTI izgleda kao bilo koji masivni stambeni kompleks u velikom gradu. Ali ako izađete napolje u šetnju, nećete naći mnogo mesta za odlazak. Putovanje na posao tokom špica u Vitijeru znači zaustavljanje kod lifta na svakom spratu. Ali čak i kada je hladno, zaposleni mogu da nose sandale na posao. Pre dolaska na radno mesto, roditelji se spuštaju u podrum da odvedu decu u školu kroz prolaz nalik bunkeru. U kompleksu ćete naći prodavnice, restorane, poštu, biblioteku, pa čak i crkvu.
Foto: Unsplash/Joseph Corl
