Osmi mart i dalje dočekujemo sa istim starim pitanjem: da li se borba za ravnopravnost vodi zato što je završena – ili zato što mnogi jedva čekaju da je proglase završenom? Najnoviji Ipsos izveštaj, rađen u 29 zemalja u saradnji sa Global Institute for Women’s Leadership na King’s College London, pokazuje upravo taj opasan umor od teme: u proseku 52% ispitanih smatra da su napori za rodnu ravnopravnost „otišli dovoljno daleko“.

To je broj koji zvuči kao olakšanje, ali u praksi često znači jedno: „dosta je, nemojte više da nas podsećate.“ Još je problematičnije što se taj sentiment od 2019. širi skoro svuda – u 23 od 24 zemlje koje se porede sa 2019. raste uverenje da je stvar „otišla predaleko“. A kad društvo počne da meri ravnopravnost po tome koliko je „naporna“, a ne po tome da li je stvarna, to više nije dijalog – to je povlačenje.

Najglasniji signal povlačenja dolazi iz muške perspektive: 54% muškaraca kaže da već „radi previše“ za ravnopravnost, dok isto misli 38% žena. I tu se otvara kritična tačka: ako se jednakost doživljava kao lični napor koji je „prešao meru“, a ne kao društveni standard, onda je svaki naredni korak unapred osuđen kao „preterivanje“.

Još direktnije: 52% muškaraca veruje da je promocija ženske ravnopravnosti otišla toliko daleko da sada diskriminiše muškarce (isto kaže 36% žena). To je narativ koji dobro zvuči u kratkim rečenicama i komentarima, ali ima ozbiljnu posledicu: kada se borba za ravnopravnost prevede u „takmičenje ko gubi“, onda se briše suština, da društvo napreduje kada se prepreke uklanjaju, a ne kada se preraspodeljuju.

A možda najneprijatniji podatak je onaj koji ruši kliše da su mlađe generacije automatski progresivnije. Ipsos beleži da 31% muškaraca iz Gen Z generacije smatra da žena treba „uvek da posluša muža“, a 33% da muž treba da ima poslednju reč u važnim odlukama. Ovakvi stavovi ne dolaze „iz prošlog veka“ – oni nastaju danas, u algoritmima, u ekonomskim nesigurnostima, u kulturi koja mladima prodaje ideju da je ravnopravnost pretnja, a ne normalnost.

Ipak, slika nije crno-bela. U istom istraživanju postoji i nešto što zvuči kao razuman pravac: 60% ispitanih veruje da bi stvari funkcionisale bolje kada bi više žena bilo na pozicijama odgovornosti u vladi i kompanijama. Ali taj optimizam često ostaje na nivou deklaracije – svi „vole“ ideju više žena u vrhu, dok se u realnosti i dalje pregovara o tome da li je ravnopravnost „otišla predaleko“.

Ipsos uočava i zanimljiv paradoks u percepciji slobode: žene se češće vide kao one koje imaju više izbora u načinu oblačenja (34%), dejtingu (24%) i ulogama u domaćinstvu (22%), dok se muškarci doživljavaju kao oni koji imaju više izbora kada je reč o poslovima (39%). Drugim rečima: ženama se „daje“ više prostora u privatnom i identitetskom, a muškarcima se i dalje pripisuje veća širina u ekonomskom – tamo gde se donose odluke, moć i sigurnost.

Zato 8. mart 2026. ne bi trebalo da bude dan čestitki i cveća, već dan provere realnosti: da li slavimo ravnopravnost ili slavimo ideju da se o njoj više ne priča? Jer kad većina kaže „dovoljno je urađeno“, a istovremeno se revitalizuju stavovi o poslušnosti, „poslednjoj reči“ i navodnoj diskriminaciji muškaraca, jasno je da ravnopravnost nije završena priča. Ona je samo postala teren na kojem se društvo lomi između napretka i povratka unazad.

Foto: Getty Images/Unsplash/Freepik/Creativeart