Evropski gradovi suočavaju se sa sve izraženijim vremenskim ekstremima. Obilne padavine donose poplave, dok tokom sušnih perioda nedostatak vode postaje sve ozbiljniji problem. Jedno od rešenja moglo bi da bude drugačije planiranje urbanih prostora, u kojem se kišnica ne posmatra kao višak koji treba što pre ukloniti, već kao dragocen resurs koji grad može da sačuva i ponovo iskoristi.
Upravo na toj ideji zasniva se koncept takozvanih gradova sunđera (sponge cities), koji podrazumeva korišćenje zelenih površina, propusnih materijala i sistema za zadržavanje vode kako bi gradovi mogli da upijaju kišu, umesto da je odmah odvode u kanalizaciju.
Takav pristup istovremeno smanjuje opterećenje odvodnih sistema tokom jakih padavina i omogućava čuvanje vode za sušne periode.
„Jedan od najznačajnijih načina na koje gradovi mogu da se prilagode jeste da promene pristup urbanističkom planiranju koji je tokom čitavog veka kišnicu tretirao kao otpad, umesto kao vredan resurs“, objašnjava Džastin Abot, stručnjak za upravljanje vodama u Evropi u konsultantskoj kompaniji Arup.
Šta su zapravo gradovi sunđeri?
Koncept je početkom dvehiljaditih razvio kineski pejzažni arhitekta Kongđijan Ju, predlažući da se prirodni elementi ponovo uključe u gradske sisteme za upravljanje vodom.
Umesto da kišnica sa asfaltiranih površina brzo otiče u kanalizaciju i reke, parkovi, močvarna područja, jezerca i zeleni odvodni kanali omogućavaju njeno postepeno upijanje i zadržavanje.
Na taj način smanjuje se rizik od poplava, dok prikupljena voda može da doprinese obnavljanju podzemnih rezervi ili da se koristi za navodnjavanje zelenih površina tokom sušnih perioda.
Dodatna prednost je što vegetacija pomaže u rashlađivanju gradskih ulica tokom toplotnih talasa, a zdravo zemljište i močvarna područja u određenim okolnostima mogu doprineti i zaštiti od požara.
Nakon katastrofalnih poplava u Pekingu 2012. godine, u kojima je stradalo 79 ljudi, ovaj koncept privukao je znatno veću pažnju kineskih vlasti. Kina je 2014. usvojila nacionalne smernice za razvoj gradova sunđera, a već naredne godine pokrenut je pilot-program u 16 gradova, uključujući Vuhan, Sijamen i Čongking. Program je 2016. proširen na još 14 gradova, među kojima su Šangaj i Šenžen.
Cilj Kine je da do 2030. godine čak 80 odsto izgrađenih urbanih područja funkcioniše prema principima ovog modela.
Od Malmea do Roterdama: Kako evropski gradovi čuvaju kišnicu?
Iako je naziv „grad sunđer“ nastao u Kini, slična rešenja u evropskim gradovima primenjuju se već decenijama. Jedan od primera je švedski Malme, gde je između 1998. i 2002. godine preuređeno naselje Augustenborg, koje je ranije bilo posebno izloženo poplavama. Ugrađeni su zeleni krovovi, močvarna područja, bazeni za zadržavanje vode i šest kilometara kanala.
Rezultati su postali vidljivi tokom velikih oluja 2007. i 2014. godine, kada je ovo naselje pretrpelo znatno manju štetu od poplava u poređenju sa drugim delovima grada.
U holandskom Roterdamu nalazi se trg Benthemplein, otvoren 2013. godine, koji pokazuje kako jedan javni prostor može da ima potpuno različite funkcije u zavisnosti od vremenskih uslova.
Kada nema padavina, koristi se kao košarkaški teren i prostor za rekreaciju. Međutim, tokom obilnih kiša njegova tri bazena mogu privremeno da zadrže do 1,7 miliona litara vode.
Sličan pristup primenjen je i u Kopenhagenu, gde trg Tåsinge Plads od 2014. godine prikuplja kišnicu sa okolnih krovova pomoću podzemnih rezervoara i kišnih bašta – plitkih površina sa biljkama koje omogućavaju vodi da postepeno prodire u zemljište.
Evropska unija priprema podršku za razvoj gradova sunđera
Evropska komisija želi da ovakve projekte proširi širom kontinenta. U Strategiji otpornosti na vodu iz 2025. godine Evropska unija pozvala je na razvoj većeg broja gradova sunđera i obnovu močvarnih područja. Sada se priprema i poseban mehanizam podrške pod nazivom Sponge Facility, koji bi trebalo da pomogne razvoju i sprovođenju projekata zasnovanih na prirodnim rešenjima.
Ipak, prilagođavanje postojećih gradova nije jednostavno. Istorijske građevine pod zaštitom, guste saobraćajne mreže i podzemna infrastruktura često otežavaju velike urbanističke intervencije.
Prema Abotovim rečima, takve prepreke ne bi trebalo da budu razlog za odustajanje, već podsticaj za pronalaženje manjih, ciljano osmišljenih rešenja.
Uklanjanje nepropusnih površina u dvorištima, sadnja drveća i postavljanje zelenih krovova neki su od načina na koje i gusto izgrađeni delovi grada mogu da postanu otporniji na ekstremne vremenske uslove.
Mogu li gradovi sunđeri potpuno da spreče poplave?
Iako donosi brojne prednosti, ovaj model nije univerzalno rešenje. Tokom ekstremnih padavina zemljište može da postane potpuno zasićeno vodom, dok se rezervoari i drugi sistemi za njeno zadržavanje mogu napuniti. U takvim okolnostima ni velike zelene površine ne mogu da prihvate svu količinu kiše.
Katastrofalne poplave koje su 2024. godine pogodile područje Valensije pokazale su koliko ozbiljne mogu biti posledice kada ekstremne padavine premaše kapacitete gradske infrastrukture.
Zbog toga stručnjaci naglašavaju da prirodna rešenja moraju da budu deo šireg sistema zaštite, koji uključuje i konvencionalnu kanalizacionu mrežu, veće rezervoare i unapred određene pravce kojima se višak vode može bezbedno odvesti.
Odgovornost pritom ne pripada samo urbanistima i inženjerima. Lokalne vlasti, vodovodna preduzeća, investitori i vlasnici zemljišta svojim odlukama utiču na način na koji se kišnica kreće kroz čitava naselja.
„Prilikom planiranja i projektovanja gradova, voda mora da bude na prvom mestu. Moramo da projektujemo u skladu sa vodom“, zaključuje Abot.
Primeri iz evropskih gradova pokazuju da prilagođavanje klimatskim promenama ne mora uvek da podrazumeva izgradnju velikih infrastrukturnih sistema. Ponekad je potrebno promeniti način na koji posmatramo postojeći prostor i omogućiti prirodi da ponovo postane deo rešenja.
Foto: Unsplash/CHUTTERSNAP
