Dok pričamo o zelenoj tranziciji, iz naših cevi tiho odlazi resurs bez kojeg nema života, pitka voda. Gubici u mreži nisu samo tehnički problem, već društveni i ekonomski izazov koji traži jasan plan, transparentnost i odgovornost.
U mnogim gradovima Srbije, vodovodne mreže stare su decenijama: cevovodi pucaju, pritisci osciliraju, a merni sistemi su delimični ili zastareli. Rezultat je paradoks: ulažemo u vodosnabdevanje, a veliki deo prečišćene i plaćene vode nikada ne stigne do slavine. To je „nevidljivi trošak“ koji se preliva u cene, u veću potrošnju energije za crpljenje i preradu, i u rast nepoverenja građana da se resurs čuva kako treba. U uslovima sve dužih suša i kratkih, intenzivnih padavina, upravljanje pritiscima i brza detekcija curenja postaju infrastruktura od prvog reda, a ne opcioni dodatak. O ovome detaljno svedoči istraživanje BIRN.
Rešenja za pijaću vodu postoje
Rešenja postoje i nisu egzotika: podela mreže na DMA zone sa stalnim nadzorom, softveri za analizu noćnih protoka, akustične i korelacione metode za pronalaženje curenja, kao i planska zamena azbestno-cementnih i pocinkovanih cevi. Pritom, merenje mora biti dosledno na svim tačkama — od izvorišta i rezervoara do potrošača — da bi se razdvojili tehnički od komercijalnih gubitaka (krađe, neovlašćene priključke, netačna brojila). Za finansiranje, gradovi i opštine mogu da kombinuju sredstva iz domaćih i međunarodnih fondova, povoljne kreditne linije, zelene obveznice, javno-privatna partnerstva i ESCO modele sa jasno zadatim rezultatima. Svaka investicija treba da ima merljive ciljeve: procenat smanjenja gubitaka po zoni, uštedu energije po kubiku i broj saniranih kritičnih deonica godišnje.
Transparentnost je ključ bržeg napretka. Građani imaju pravo da znaju koliki su gubici u njihovoj sredini, koji delovi mreže su kritični i koliko košta „kap koja se ne vidi“. Kvartalni, javno dostupni izveštaji vodovoda — sa mapama „vrućih tačaka“, planovima zamene cevi i rokovima — stvaraju pritisak da se prioritetno saniraju najproblematičnije zone. Otvoreni podaci, uz saradnju sa tehnološkim firmama i univerzitetima, podstiču domaća rešenja u detekciji curenja, analitici i pametnom merenju.
Na kraju, važno je postaviti jednostavno pravilo: svaka lokalna zajednica treba da ima plan smanjenja gubitaka sa javno objavljenim rokovima, budžetom i odgovornim licima. Kada se voda tretira kao strateški resurs — uz precizno merenje, pravovremeno održavanje i jasne ciljeve — račun postaje manji, mreža pouzdanija, a građani sigurniji da će voda, i sutra i za deset godina, stvarno stići do slavine.
Foto: Freepik
