Uđite u bilo koju prodavnicu odeće i možda ćete se zateći kako nesvesno prelazite prstima preko tkanina, tražeći čulno zadovoljstvo. Ipak, u žurbi savremene mode, duboke priče utkane u materijal često ostaju neprimećene.
Sashiko je svestrana japanska tehnika šavova i veza, koja se prvenstveno koristila za krpljenje, učvršćivanje i ukrašavanje odeće. Nekada su je žene iz ruralnih zemljoradničkih zajednica primenjivale jednostavnim ravnim šavovima belim koncem na indigo obojenim tkaninama poput pamuka i konoplje.
Vremenom je sashiko prerastao iz skromne potrebe u dekorativni stil šivenja. Savremeni primeri sashiko tehnike mogu se videti u raznim modernim modnim kućama, kako u Japanu, tako i širom sveta.
Iako se većina istorijskih primera korišćenja sashiko tehnike vezuje za Edo period (1603–1867), značajna otkrića uključuju i predmete iz još ranijih epoha. Na primer, u riznici Shoso-in, koju je sredinom VIII veka osnovao car Shomu, pronađen je monaški ogrtač iz 8. veka ukrašen dekorativnim ravnim šavovima. Ovi rani primeri dekorativnog sashiko veza ukazuju na dugotrajnu upotrebu ove tradicionalne tehnike još od davnina, ali pravo mesto nastanka sashiko-a i dalje ostaje tajna.
Ako ste novi u vezenju, posebni alati i tehnike šavova mogli bi vas iznenaditi. Sashiko, naročito, koristi alate koji se razlikuju od svojih zapadnih pandana. Na primer, igla za šivenje ima veće uvo, kako bi mogla da primi deblji pamučni konac, i dodatnu dužinu radi izdržljivosti. Sashiko konac takođe pokazuje suptilne, ali značajne razlike, naročito u svojoj strukturi. Za razliku od konca za vez, koji je sastavljen od više vlakana, sashiko konac se izrađuje uvrtanjem tankih niti u jedan čvršći konac.
Tokom Edo perioda, stroga klasna hijerarhija uspostavila je društveni poredak. Iako je ova podela donosila osećaj strukture, nametala je i pravila, uključujući ograničenja u korišćenju odeće i tekstila u okviru svake klase.
Obični ljudi i radni sloj suočavali su se sa zabranama u pogledu vrsta tkanina koje su mogli da koriste, što je zajednice navelo da razviju prakse usmerene na produžavanje trajnosti dostupnih materijala. U to vreme, sashiko se uglavnom koristio među zemljoradničkim i ribarskim porodicama iz radničke klase, kako bi se pravila snažnija i praktičnija radna odeća.
Istrošeni komad bi bio prošiven slojevima stare tkanine, čime je nastajao izdržljiv odevni predmet koji se prenosio s generacije na generaciju.
Sashiko danas
Jedan od nezaobilaznih aspekata svake razvijajuće rukotvorine je njen potencijal, a sashiko je posebno bogat tim potencijalom. Danas se sashiko koristi u najrazličitijim proizvodima – od odeće, torbi, modnih dodataka poput naočara, nakita i obuće, do kućnog tekstila, uključujući jastuke, tepihe, ćebad, prekrivače i zidne dekoracije.
Kako sve veći broj poznatih modnih brendova prihvata održivu proizvodnju i svesnu potrošnju, sashiko – tehnika šivenja koja stare komade odeće pretvara u nove – konačno može da pronađe svoje mesto u stalno promenljivom svetu savremene mode. Iako je sashiko nekada bio popularan uglavnom u Japanu, danas privlači pažnju u specijalizovanim modnim kućama, gde se stavlja akcenat na izdržljivost, stil i visok kvalitet izrade.
Foto: Freepik/Unsplash
