Postoji nada da će promena ishrane jedne ugrožene vrste sisara pomoći lakšoj tranziciji između života u zatočeništvu i povratka u divljinu.

Vodene voluharice bile su čest prizor početkom 20. veka, ali njihov broj je drastično opao. Voluharice se uzgajaju u blizini Brekona u Pouisu, a hrana se uzgaja pomoću inovativnog sistema koji uključuje riblji izmet i hranljivu vodu, kako bi bile pripremljene za život u prirodi nakon puštanja.

Ričard Dejvis iz organizacije Natural Resources Wales (NRW) rekao je da se nada da će to životinjama pružiti bolju šansu kada budu puštene u reku Thaw, u blizini Kaubridža, prenosi BBC.

Vodene voluharice nekada su bile uobičajene u rekama i vodenim tokovima Velsa i ostatka Ujedinjenog Kraljevstva, ali je njihova populacija opala za skoro 90% od 1980-ih, prema podacima organizacije People’s Trust for Endangered Species. Razlozi za to su kombinacija gubitka staništa i predatora, među kojima je američka kuna, uneta u UK pre oko jednog veka zbog potražnje za bundama.

NRW, Wildlife Trust of South and West Wales (WTSWW) i druge organizacije rade na projektu povratka voluharica. Zaposleni i volonteri u mrestilištu Cynig, gde se voluharice uzgajaju, pažljivo prate njihovu ishranu i uzgajaju biljke u plasteniku pomoću akvaponskog sistema, gde biljke rastu u vodi bogatoj hranljivim materijama umesto u zemlji.

Voda se uzima iz velikih ribljih bazena u centru za uzgoj, a hranljive materije iz ribljeg izmeta pomažu brži rast biljaka.

Dejvis, vođa projekta u NRW-u, rekao je da je poznato da se voluharice hrane sa više od 200 različitih vrsta biljaka, što je do sada bilo teško obezbediti u zatočeništvu, pa su se koristile jabuke i šargarepe.

On je dodao da „puštanje može biti stresna procedura“.

„U prirodi će voluharice nailaziti na čvršće trave i korenje, a jabuke i šargarepe im neće biti dostupne. Ako im se u toj situaciji doda i potpuna promena ishrane, to može izazvati još veći stres. Uvođenjem njihove prirodne hrane iz akvaponskog plastenika mislim da im dajemo bolju šansu za preživljavanje u divljini i bolju crevnu floru,“ rekao je.

Da bi otkrili šta voluharice najviše vole da jedu, tim je postavio male kamere u njihove nastambe i pratio njihove izbore. Dejvis je istakao: „Njihove omiljene biljke su šaš, vodena nana, žuta perunika, a sve te vrste odlično rastu u plasteniku. To je upravo ono što će ih čekati u mestu gde ih puštamo.“

Alis Čepmen, službenica za očuvanje prirode u WTSWW, dodala je: „Vodene voluharice deluju kao mali inženjeri ekosistema, stvaraju raznovrsniju strukturu vegetacije i povećavaju biodiverzitet na obalama reka. Njihovo kopanje tunela stvara i mikro-staništa za druge vrste.“

Ovo je druga godina reintrodukcije voluharica u reku Thaw, a Čepmenova kaže da „ima dosta znakova da su ovde i da se dobro snalaze“.

Iako možda nije verovatno da će se „Ratty“ viđati u prirodi onoliko često kao u vreme Kenedija Grejema, oni koji stoje iza projekta nadaju se da će u budućnosti to postati mnogo izvesnije.