U Singapuru, gradu poznatom po neboderima i velikoj gustini naseljenosti, zelene površine sve češće dobijaju novu namenu. Umesto da služe isključivo kao ukras, pojedini krovovi i terase pretvaraju se u male proizvodne sisteme u kojima rastu voće, povrće i začinsko bilje.
Jedan od najzanimljivijih primera nalazi se na 51. spratu nebodera, gde urbana šuma hrane godišnje proizvede oko jedne tone organskih namirnica. Ovaj prostor pokazuje da čak i gradovi sa veoma ograničenim poljoprivrednim zemljištem mogu pronaći nove načine za lokalnu proizvodnju hrane.
Voće i povrće rastu na visini od 51 sprata
Edukator iz oblasti permakulture Endru Milison posetio je Singapur kako bi istražio koliko hrane i zelenila može da proizvede gusto izgrađena urbana sredina. Na vrhu jednog nebodera pronašao je ono što se opisuje kao najviša krovna farma na svetu.
Na ovoj neobičnoj farmi rastu banane, dud, karambola, vodena jabuka i bundeve, kao i druge jestive biljke. Uprkos velikoj visini, prostor posećuju i pčele koje oprašuju useve.
Za razliku od klasičnih krovnih bašta, u kojima se povrće uglavnom uzgaja u redovima, ovde se koristi princip šume hrane. Biljke su raspoređene u nekoliko nivoa: drveće zauzima najviši sloj, ispod njega raste žbunje, dok niže delove ispunjavaju začinske biljke i puzavice.
Na taj način različite vrste mogu da rastu zajedno, uz efikasnije korišćenje ograničenog prostora. Hrana proizvedena na krovu koristi se u restoranu koji se snabdeva direktno iz ove bašte. Njegov pristup podrazumeva i maksimalno iskorišćavanje ubranih namirnica kako bi se smanjila količina otpada.
Singapur ima malo poljoprivrednog zemljišta, ali mnogo zelenih krovova
Ovaj primer posebno je značajan za Singapur, koji za poljoprivredu koristi svega oko jedan odsto svoje teritorije i gotovo svu hranu uvozi.
Istovremeno, gradska politika podstiče uključivanje zelenila u arhitekturu. Prema pravilima o nadoknadi zelenih površina, investitori su dužni da zelenilo koje je izgubljeno izgradnjom nadomeste na drugim delovima objekta.
Zahvaljujući takvom pristupu, vertikalne bašte, ozelenjene fasade i krovovi postali su sastavni deo brojnih zgrada.
Pojedini objekti imaju ukupnu horizontalnu i vertikalnu zelenu površinu koja dostiže čak 200 odsto površine zemljišta na kojem su izgrađeni.
Ipak, ovakav način ozelenjavanja zahteva pažljivo projektovanje. Drveću je potrebno dovoljno prostora za korenje, odgovarajuća dubina zemljišta, drenaža i sistemi koji obezbeđuju stabilnost biljaka tokom rasta.
Šta kada bi ukrasne biljke zamenile jestive?
Singapur trenutno ima približno 2.000 hektara zelenih krovnih površina, ali najveći deo tog zelenila čine egzotične ukrasne biljke koje ne služe za proizvodnju hrane.
Prema pisanju Happy Eco News, zemlja godišnje troši oko milijardu dolara na održavanje urbanog zelenila. Upravo tu se otvara mogućnost za drugačiji pristup: deo postojećih zelenih površina mogao bi da se iskoristi za uzgoj jestivih biljaka, bez potrebe za potpuno novom infrastrukturom.
Umesto isključivo dekorativne uloge, zelenilo bi tako moglo da doprinese i lokalnoj proizvodnji hrane.
Biljke koje ne moraju da se sade svake godine
Singapursko socijalno preduzeće Edible Garden City, koje se bavi urbanom poljoprivredom, već istražuje kako bi takva promena mogla da izgleda u praksi. U okviru kompleksa Gardens by the Bay eksperimentiše se sa uzgojem različitih biljnih vrsta raspoređenih u više nivoa, umesto sa tradicionalnim redovima jedne kulture.
Ovakav pristup može da smanji pritisak štetočina, ograniči upotrebu pesticida i privuče oprašivače.
Posebna pažnja posvećena je višegodišnjim biljkama, koje ne zahtevaju ponovno sađenje svake sezone. To ih čini pogodnim za gradske terase, krovove i druge prostore u kojima klasična obrada zemljišta nije praktična.
Među vrstama koje se ispituju nalaze se limunska trava, pandan, manioka, slatki krompir i brazilski spanać, kao i tradicionalne povrtarske kulture koje su ranije bile zastupljenije u lokalnoj ishrani.
Biljke koje pokažu dobre rezultate u eksperimentalnim uslovima kasnije se uvode u partnerske projekte i zajedničke bašte.
Mogu li gradovi da proizvode više sopstvene hrane?
Primer Singapura pokazuje da proizvodnja hrane i život u gusto naseljenim gradovima ne moraju biti suprotstavljeni. Iako krovne farme ne mogu same da zamene konvencionalnu poljoprivredu, postojeće zelene površine predstavljaju potencijal koji se još ne koristi dovoljno.
Umesto da se prilikom projektovanja zgrada razmišlja samo o izgledu zelenila, moguće je uzeti u obzir i njegovu produktivnost, izbor biljnih vrsta i doprinos lokalnom snabdevanju hranom.
Singapurska urbana šuma na 51. spratu tako predstavlja mnogo više od neobične bašte. Ona je primer kako se prostor koji gradovi već imaju može koristiti na drugačiji način.
Foto: Unsplash/CHUTTERSNAP
