Greenwashing se dešava u dva ključna područja: u objavama i marketingu.
Objave: Ovo se odnosi na izveštavanje o održivosti, komunikaciju sa investitorima i druge vrste izveštaja, i odnosi se na klimatske, ekološke ili druge izveštaje o održivosti, kao što su oni koje proizvode listirane kompanije ili organizacije u sektoru finansijskih usluga i upravljanja imovinom.
Marketing: Ovo se odnosi na oglašavanje proizvoda, odnose s javnošću i imidž brenda, kao što je način na koji se reklamiraju moda, transport ili potrošački proizvodi.
Iako Greenwashing može biti nameran, može biti i nenameran, na primer, zbog nedostatka razumevanja menadžmenta o rigoroznosti potrebnoj za proizvodnju visokokvalitetnih izveštaja. Ova pogrešna predstava, bila ona namerna ili ne, potencijalno je zavaravajuća za investitore i potrošače. Razlika između onoga što predstavlja autentično izveštavanje o legitimnim naporima organizacije da reši ekološke i klimatske probleme, ili njihovih aspiracija u tom pravcu, i onoga što predstavlja Greenwashing, je delikatno nijansirana. Lista ispod ilustruje razliku:
Selektivno izveštavanje – Nepružanje celovitog prikaza uticaja organizacije na životnu sredinu. Ovo uključuje pristrasnost ka izveštavanju o uspesima i izostavljanje negativnih aspekata. Takođe uključuje propust da se prikažu svi značajni klimatski ili drugi rizici vezani za održivost kojima je organizacija izložena.
Besmisleni ciljevi – Obaveza prema ekološkim ciljevima, poput smanjenja emisije ugljenika, bez uspostavljanja poslovnih praksi ili upravljačkih struktura potrebnih za postizanje tih ciljeva. Obaveza prema ciljevima bez ulaganja potrebnih za njihovo ostvarenje ili razumnog izgleda da se to ulaganje obezbedi, čini te ciljeve besmislenim.
Signaliziranje vrlina ili simbolične akcije – Skretanje pažnje na “aktuelne” probleme bez ikakvih stvarnih akcija za rešavanje osnovnog problema. Na primer, veliki modni brend može se promovisati kao održiv biznis zbog korišćenja sintetičkih materijala koji troše manje vode u proizvodnji od prirodnih tekstila, a da pritom ne procenjuje uticaje svojih sintetičkih tekstila na okolinu tokom njihovog trajanja.
Lobiranje – Lobiranje vlada i kreatora politike kako bi se izbegla regulativa dok se javno stvara utisak da se organizacija bavi datim problemom.
Neosnovani zahtevi – Korišćenje nejasnih, neosnovanih pojmova poput “eko”, “klimatski pozitivno”, “etički izvor”, “ekološki prijateljski”, “svesno” i “održivo”, bez pružanja specifičnih informacija ili dokaza koji ih podržavaju.
Sakriveni kompromisi – Naglašavanje jedne pozitivne karakteristike, na primer, da je proizvod pakovan sa recikliranim materijalima, ignorisanjem bilo kakvih negativnih aspekata, kao što je to da je isti proizvod dobavljen od dobavljača koji koriste prisilne radne prakse.
Efekat “zelene aure” – Korišćenje vizualnih elemenata, poput slika drveća ili solarnih panela, koji se povezuju sa “zelenilom” u izveštajima i saopštenjima kako bi “obojili” percepciju čitaoca o okolnim informacijama.
Pogrešno predstavljanje motivacija – Preduzimanje radnji koje su obavezne zakonskim obavezama ili radi smanjenja troškova, ali prikazivanje toga kao da organizacija deluje iz sopstvene inicijative u korist životne sredine.
Preuveličani napredak – Tvrdnja da je organizacija preduzela više akcija ili ostvarila veći napredak nego što jeste. Ovo može uključivati korišćenje podataka, brojeva i statistika koji su manipulisani kako bi zavarali ili koji isključuju određene podatke kako bi proizveli optimističnije rezultate.
